Kada govorimo o eutanaziji uvek se postavlja moralno pitanje da li imamo pravo nekoga da usmrtimo, kao i da li se iza ovog čina kriju opasnosti za zloupotrebu, u Srbiji trenutno ne postoji zakon koje nam omogućava ovaj izbor.
Kako se određuje eutanazija zavisi i od države do države, i od teoretičara. Neki smatraju da ne može da se kaže “dostojanstvena smrt”, jer bi to značilo da je neko već preminuo, te da bi trebalo govoriti o dostojanstvenom umiranju, na isti način na koji govorimo o dostojanstvenom životu i upravo u vezi sa tim postoji najveća saglasnost, objašnjava Marina Mijatović.
Što se, pak, tiče regulative, postoje zemlje koje su prihvatile da je eutanazija legalna. U onima u kojima toga nema, ipak postoje neki oblici eutanazije koji imaju svoje specifičnosti, pa u skladu sa tim te države i definisale dostojanstveno umiranje, piše RTS.
Broj zemalja u kojima je eutanazija legalizovana je mali – u Evropi su četiri, poslednja je Španija koja je prošle godine usvojila zakon, a od ranije takvo regulisano pravo postoji u Belgiji, Luksemburgu i Holandiji. U nekom obliku postoji i u Švajcarskoj, Francuskoj, Nemačkoj, na Novom Zelandu, u Australiji i u nekim američkim državama.
Ali, niti je to jedinstveno niti postoje jedinstvena pravila – svaka zemlja je u skladu sa nekim svojim propisima i stavovima donela zakone i usvojila određene oblike na koji način lekari asistiraju u tom procesu i tako ispunjavaju prava pacijenata.
Šta kaže zakon u Srbiji
Kod nas je još uvek eutanazija nelegalna, objašnjava dalje Mijatovićeva odgovarajući na pitanje kakva je situacija u Srbiji i da li kod nas postoji pravo pacijenta da odbije terapiju, a posebno s obzirom na to da se o tome dosta polemisalo početkom 2020. godine, kada je bila aktuelna rasprava o Građanskom zakoniku.
U njemu postoji odredba, preciznije jedan opšti član, koji kaže da bi trebalo prihvatiti eutanaziju.
Cela ta ideja sugeriše da bi to pitanje trebalo regulisati posebnim propisom, detaljno, kao što je to učinjeno u svakoj državi koja je legalizovala eutanaziju, da ne bi bilo zloupotreba, što je uvek osetljivo, a kod nas i otvoreno pitanje.
Inače, po našem Krivičnom zakoniku ubistvo iz samilosti je kažnjivo, a predviđena je i zatvorska kazna. Zato ne postoji mogućnost da se izvrši neki vid eutanazije, da lekari učestvuju u tome. Mi dugo polemišemo o tom pitanju i čini mi se da se, nekako, jednom godišnje ono otvori, ali pošto Građanski zakonik pokušavamo da usvojimo već 15-20 godina, ono i ostaje samo otvoreno, kaže Mijatovićeva.
S obzirom da više od 160 zemalja sveta kažnjava zakonom “pomaganje u samoubistvu”, odgovarajući na pitanje da li je eutanazija na prvom mestu stvar zakonodavstva, ona precizira da je to podjednako pitanje i prava i medicine. Kad govorimo o medicinskom pravu, tema eutanazije najbolje pokazuje kako se moraju uklopiti obe branše te pronaći najbolje rešenje.
Mi bismo mogli da usvojimo dobre primere Holandije, Belgije, Luksemburga, a postoje i varijacije među njihovim rešenjima, što bi sve moglo da se iskoristi i prilagodi našem zakonodavstvu, ali bi u svakom slučaju trebalo što pre rešiti to pitanje, kaže Mijatovićeva.
Pacijent sada ima pravo da odbije terapiju – Zakon o pravima pacijenata od 2013. to predviđa, pa se zato razvilo i pitanje da li je to jedan vid eutanazije. Iako kada se lečimo, treba da se učini sve da budemo izloženi što manjem bolu ( zbog čega se i sve više govori o palijativnom zbrinjavanju ljudi koji imaju teška oboljenja, najčešće kancer), odbijanje terapiji nije eutanazija, nego je to pravo pacijenta, jer niko ne može da vas natera da prihvatite neki medicinski tretman ili da pijete lekove. Zato to ne postoji kao vid eutanazije u zemljama koje su je regulisale.
Poseban je aspekt ako pacijent nije svestan. U Holandiji, recimo, kada neko oboli i lekari daju prognozu da je to neizlečiva bolest, da će samo napredovati i doći do trenutka kada pacijent neće moći sam da odluči, postoji mogućnost da se on unapred izjasni.
Naravno, govorimo o izuzetno preciznoj i jasno proceduri da će, kada dođe u takvo stanje, važiti unapred data saglasnost, odnosno njegov zahtev. Kod nas, po pomenutom Zakonu o pravima pacijenata, pacijent bi trebalo da da pristanak da neko drugi odlučuje o njegovom lečenju. Ukoliko pacijent to ne dozvoli, onda bi trebalo da odluči konzilijum.
Ono što je kod nas prilično opasno jeste da ljudi nisu upoznati sa pravom da pisanim putem moraju da ostave saglasnost ko je ta osoba koja će kasnije odlučivati o tretmanima i njihovom daljem lečenju, a važno je napomenuti da je to obaveza zdravstvenih ustanova da upoznaju pacijente sa tim njihovim pravom.
Da li bi presudno trebalo da bude stanje pacijenta ili njegova volja
S obzirom na to da je povod za razgovor o eutanaziji sa Marinom Mijatović primer slavnog glumca Alena Delona koji je dao saglasnost za takav čin posle moždanog udara koji je imao u 86. godini života, posle teškog iskustva koje je imao u poslednjim mesecima života supruge Natali, preminule od raka pankreasa u prošlog januara, zbog čega je izjavio da “ne želi da bude nemoćan i da trpi muke koje mogu da ga stignu u starosti”, nametnulo se i pitanje da li bi u vezi sa eutanazijom presudno trebalo da bude stanje pacijenta, a ne odluka da li mu se sviđa da ne dočeka duboku starost.
To je pitanje medicinske struke, kaže Mijatovićeva. U zemljama u kojima je regulisana eutanazija lekari imaju jednu od ključnih uloga. Dakle, na prvom mestu je pacijent i da li će on uopšte da podnese zahtev da to želi, a onda sledi odluka lekara – da li je pacijent u takvom stanju da je reč o neizlečivoj bolesti ili o nepodnošljivim bolovima zbog čega je njegov život nehuman.
Dakle, stvar je kompleksna i nije to baš samo volja pacijenta koji će možda reći “ja ne želim da doživim 90 godina” – ne, mora medicinski da se proceni da je reč o nehumanom životu. Tu postoji prostor za potencijalnu zloupotrebu, ali on može biti smanjen na minimum, pa i potpuno izbegnut, dobrim procedurama i njihovim poštovanjem.
Zato postoje kontrolni mehanizmi, različita tela, kao na primer u Holandiji i Belgiji, koje su izmenile i unapredile svoje propise u toj meri da se oni sada odnose i na decu mlađu od 12 godina, s tim što je neophodno da roditelji učestvuju u takvim zahtevima.
Ove dve države su za sada jedine koje su unele te novine. Holandija, inače, jednom godišnje objavljuje izveštaj o eutanaziji i prošle je za deset posto bilo više zahteva, među njima i mnogih koji nisu bili svesni u trenutku izvršenja, ali su zahteve podneli unapred.
To nije malo povećanje za godinu dana, ali se objašnjava porastom svesti, obrazovanja, preciznim pružanjem informacija, kao i time da pacijenti iz onih zemalja koje nemaju dozvoljenu eutanaziju, ili je ona ilegalna, odlaze tamo gde je dozvoljena. Odatle porast tog broja – ljudi odlaze tamo tražeći ostvarivanje svojih prava.
Negativne kritike zbog “samoubilačkog turizma”
Švajcarska, u kojoj je eutanazija omogućena još 1940, često se nalazila na udaru negativnih kritika zbog takozvanog “samoubilačkog turizma”.
Odgovarajući na pitanje kakve su tamošnje zakonske odredbe, uz podsećanje da su pre nešto više od deset godina pojedini švajcarski zvaničnici govorili da se to pravo ne sme bezgranično liberalizovati, Marina Mijatović kaže da u toj državi eutanazija nije dozvoljena u punom kapacitetu, što bi značilo da lekar aktivno učestvuje dajući smrtonosnu dozu leka, nego samo asistirano ubistvo odnosno samoubistvo.
To se mora razgraničiti. Možda Švajcarska prihvata ljude koji dolaze i podnose zahteve za asistirano samoubistvo, ali je ne možemo osuditi što je omogućila ljudima da ostvaruju svoja prava i to zakonima o pravima pacijenata koji ima svaka država Evrope , na koje se naslanjaju i zakoni o eutanaziji.
S druge strane, ljudi koji ih podnose nisu primorani od trećih lica, mada to uvek treba preispitati. Zato na primer Španija u svom zakonu ima jedan član koji kaže da pacijent mora četiri puta da podnese zahtev da bi bili apsolutno sigurni da je taj neko svestan tog svog čina i njegovih posledica, što su sve kontrolni mehanizmi, posebno kada je, kao u toj zemlji, to nova praksa i mogućnost.
Iako se i dalje najveći broj država širom sveta odupire priznavanju eutanazije kao mogućnosti za okončanje života, a time i njenoj zakonskoj regulativi, Mijatovićeva kaže da se ipak sve svodi na pitanje prava pacijenata. Zato i kod nas, donekle na takav način možemo posmatrati otpust palijativnih pacijenata iz bolnica kući, gde će sačekati smrtni čas, što se takođe može posmatrati kao vrsta eutanazije iako ona kod nas nije zakonski regulisana.
To dakle postoji, samo u praksi niko nije učestvovao u tom činu, to jest nije doneo odluku da je to taj momenat kada će pacijent preminuti. Postoji otpor, ali je to stvar edukacije, informisanosti i medicine, koja može pomoći u lečenju do određenog trenutka i nivoa, jer smo svi svesni da za neka oboljenja nema lekova, što i te kako treba uzeti u obzir i zato ne treba da postoji osuda.
A iako mnogi lekari imaju stav da je učestvovanje u eutanaziji kršenje Hipokratove zakletve, Mijatovićeva za Radio Beograd kaže da se sa tim ne slaže, jer, na prvom mestu, niko lekare ne može da natera na takvu odluku i dodaje da mnogi među njima, u zemljama gde je eutanazija regulisana zakonom, kažu da, baš nasuprot, misle da pomažu ljudima da ne budu u nepodnošljivim bolovima i ne žive nehumano, što je i stav Evropskog suda za ljudska prava potvrđen u nekoliko donetih presuda.
Izvor: Nacionalna geografija Srbija / Foto: Shutterstock
