Tik je jedan od čestih pojava kod dece. On je iznenadni i nevoljni mišićni pokret, ali se odnosi samo na određenu grupu mišića. Najčešće na mišiće glave, vrata ili ramenog pojasa. Najčešći tikovi kod dece su zmirkanje ili tzv.treptanje očima, trzanje glavom ili pokretom ramena, šmrcanje i neki vid kašljucanja. Neki tikovi mogu biti propraćeni vokalizacijom, odnosno glasom.
Tikovi se najčešće javljaju sa polaskom dece u školu oko 7 godine pa do adolesencije. Češći se javljaju kod dečaka nego kod devojčica( 4% dece pati od tikova).
Kod osoba koje imaju tikove, njihova potreba je za stalnim ponavljanjem. Tako da, ponavljanjem tih tikova stvara se određena napetost, a kad se tik izvrši onda nastupa smirenje. Ta napetost je u stalnom porastu i opadanju i zbog toga se tik neprestano ponavlja.
Tikove karakteriše sledece:
- Često ponavljanje
- Nastaju iznenadno i brzo
- Nastaju i tokom sna
- Imaju ritmičnost
Takođe je bitno, da tikovi uglavnom imaju neko psihološko poreklo. Najčešće kod dece koja dolaze iz porodica u kojima vlada neka napetost, stalne svađe ili stresovi(odnosno stresni događaji). Deca sa tikovi su napeti, agresivni, imaju problem sa odnosim s drugom decom, kao i problemima sa spavanjem.
Deci koja imaju tikove je potrebna pomoć, neophodni su razgovori sa roditeljima i psihologom. Deca treba da prođu neki vid psihoterapije, prvo moraju da budu svesni svog tela, a to se radi kroz igru, vežbe disanja i pokretima. Najbitnije je da dete može izraziti svoja osećanja u vezi ovog simptoma i razumevanje od roditelji i okoline. Dete se ne treba kažnjavati, već razumeti i prihvatiti.
Kod tika je veoma bitno da se što pre primeti, zato što najbolja prognoza u lečenju samog tika je u periodu između šeste i osme godine detetovog života. Većina tikova se s vremenom povuče. Bitno je da se deci uvode neke opuštajuće aktivnosti (plivanje, ples), kao i manjak stresa i opterećenje samog deteta.
Piše: Vanja
