Bezbroj je asocijacija vezanih za Endija Vorhola, bilo da su to multiplikovani portreti slavnih ličnosti i političkih vođa iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, ili su pak ambalaže koka-kole, supa u
konzervi, praška za veš, ili umetnik specifičnog izgleda i srebrne kose, čovek koji je proslavio pop-art, i učinio ga jednim od najpoznatijih modernističkih pokreta 20. veka.
Nešto što je prolazno, bezvredno i potrošno, sada je preoblikovano u umetnički predmet koji ima trajnost, vrednost i smisao. Sam termin je prvi put iskoristio engleski kritičar Lorens Alovej, opisujući umetnost koja preuzima simbole svakodnevnice, i koristi ih kao glavni motiv svojih dela. Pin-ap devojka i mišićavi mladić prikazani su kao moderni Adam i Eva u potrošačkom raju.
Nova socio-ekonomska slika, nakon Drugog svetskog rata, uzrokovala je promenu sistema vrednosti, kao reakcija na more novih proizvoda i pojavu masovnih medija. Veliki broj pripadnika radničke klase imao je priliku da sebi priušti radio, televizor, frižider, automobil. Sa porastom kupovne moći ljudi, došlo je i do razvitka potrošačke kulture, a posledično i do razvitka advertajzinga. Niz fenomena nastalih u ovom periodu su duboko odredili naš način života danas.
Kažu da je advertajzing baziran na jednoj stvari. Sreći. A sreća je izgleda miris novog automobila, sloboda od straha, bilbord pored puta koji te uverava da je sve što radiš dobro. Da si ti dobro. Ova replika savršeno opisuje preovladavajuću misao jednog perioda, koja je snažno uticala na novu generaciju umetnika. Mlađi umetnici su prihvatili slike plasirane od strane medija, za razliku od apstraktnih ekspresionista, koji su svoju umetnost posmatrali kao vanvremensku, univerzalnu, iznad ljudske spoznaje i i iskustva. Konzumeristička umetnost, u potpunosti negirajući tradicionalne vrednosti, vrlo je brzo dobila na popularnosti. Televizija je omogućila da obični ljudi gledaju svoje omiljene glumce, muzičare, sportiste u komforu svoga doma. Razne emisije, kao i časopisi, su ljudima dozvolili da provire u njihove privatne živote i dobiju delić slike o njima kao običnim ljudima.
Slike nisu imale ni propagadnu ni kritičku notu. Oni su jednostavno prikazivali svet u kojem žive, urbane pejzaže i simbole njihovog vremena. Fenomeni jedne decenije postali su umetnički objekti. Fenomeni koji definišu i današnji svet i naše vreme. Iako su se ondašnja umetnička “elita” i likovni kritičari gnušali pop-arta, smatrajući ga banalnim, površnim, prolaznim, njegovi postulati su opstali do danas.
U suštini principi su ostali isti, a ono što se menjalo su statusni simboli – nekada je bio šervolet, sada je ajfon, ličnosti koje se proglašavaju modernim ikonama – Merilin Monro, Džeki Kenedi, Madona, Lejdi Gaga, Kim Kardašijan, kao i mediji kroz koje se plasira slika srećnog i idelanog sveta. Ono što su za advertajzing magove šezdesetih godina bile dnevne novine, časopisi i televizija u koloru, danas su digitalni mediji i društvene mreže. Sve to važi i danas, sa jednom razlikom – društvene mreže su omogućile enormnu dostupnost informacijama o slavnim ličnostima, ali isto tako i običnim ljudima.
Izjavu da u budućnosti svako će moći da bude poznat na 15 minuta, s razlogom možemo uzeti kao proročku. Putem društvenih mreža ljudi danas kreiraju ikonične i idelane predstave sebe. Način na koji dajemo smisao vizuelnom, svedoči o tome kako sami sebe poimamo u vremenu. Govoreći u kontekstu društvenih mreža, možda još više kako želimo da nas drugi shvate. Nekada eksluzivno pravo da poseduju sopstveni portret, izbrisala je fotografija, a digitalno doba, čiji smo svedoci i kreatori, omogućilo nam je
da pažljivo ili pak ne, uobličavamo svoj identitet putem mreža. Sve fotke koje se nađu na našem fidu, deo su mozaika čija nas celina predstavlja. Bilo da je reč o svesnom i promišljenom kreiranju „digitalnog sopstva“ ili pak spontanom i nasumičnom izbacivanju, obe strane medalje svedoče o tome ko smo mi ustvari.
025.rs/redakcija/Bojana Tomić
