Oko ovog sporta je vladala histerija, zbog njega je goreo Hipodrom, a dao je i jednog od najbogatijih sportista u istoriji.
U starom Rimu, gradu poznatom po spektakularnoj ali i nasilnoj zabavi, postojao je jedan sport koji je bio popularniji čak i od gladijatorskih borbi.
Ponekad i brzinom od 80 kilometara na čas, odvažni upravljači kočija su se gurali točak uz točak peščanom stazom arene Cirkus Maksimus. Cirkus Maksimus se nalazio između dva brda, Aventina i Palatina, a gledaoci su imali priliku da tamo uživaju u čak sedam krugova dugih 600 metara.
Zvuk trube bio je znak da je pobednik prošao kroz cilj. On se zatim penjao do lože gde su sedele sudije. Najbrži je dobijao palminu grančicu, venac i novčanu nagradu. A onda bi usledio pobednički krug.
“To bi bila jedna od dvadeset četiri trke u danu”, kaže arheolog i istoričar umetnosti Sinkler Bel sa Univerziteta Severni Ilinois.
To je bila drevna verzija Formule 1, samo mnogo opasnija. Kočije su se često sudarale, pa bi pomagači za vreme trke trčali stazom kako bi uklonili delove i povređene vozače.
“Trke kočija su oduvek privlačile Rimljane”, kaže David Mak, profesor na katedri za klasiku na Univerzitetu Bonaventura.
Prema legendi, ovaj sport postoji još od osnivanja grada. Romul je navodno nadgledao izgradnju prve trkačke staze, Cirkus Maksimus, u VIII veku pre nove ere. Takmičenja u ovoj disciplini su postala ne samo najpopularniji sportski događaj u starom Rimu, već i duboko usađeni u rimsku kulturu.
Vremenom su se trke razvile u složen ritual koji je bio prožet i rimskom religijom. Prema Belovim rečima, događaj bi započeo svetom procesijom koja se odvijala na ulicama Rima. U nju su bili uključeni plesači, muzičari, sveštenici i sami vozači. Na kraju bi parada stigla do Cirkus Maksimusa, gde ih je spremno čekalo 200.000 uzbuđenih gledalaca.
Na startu liniju bi se zatim postavile dvokolice sa dva ili četiri konja. Pokrovitelj bi sa platforme iznad startne linije na stazu bacio belu maramicu i – trka počinje. Otvarale bi se kapije, a vozači i konji bi hitro krenuli u bornu za unutrašnju poziciju koja daje prednost.
“Uspešna vožnja kočija je zahtevala kombinaciju fizičke snage i izdržljivosti, ali i primenu različitih strategija i, na kraju ali jedna ko važno, vrhunskog konja”, kaže Mak. “U većini trka su učestvovale kvadrige — kočije sa četiri konja, upregnuta u nizu. Ovi posebno uzgojeni konji bili su moćne životinje, jake i ponekad nepredvidive.”
Iako su vozači bili najčešće robovi, oni najuspešniji su postajali bogati i poznati, a dolazili su iz čitavog Carstva.
Gledaoci su prisustvovali trkama iz različitih pobuda. Jedne su privlačili krvavi udesi, dugi su bili pasionirani navijači neke od frakcija koje su se takmičile. Neki su pak bili inspirisani hrabrošću nekog od vozača, a bilo je i onih koji su na trke išli zbog lojalnosti trenutnom vladaru. Poznato je da su Kaligula, Neron i Domicijan bili veliki obožavatelji trka i da su imali svoje omiljene frakcije.
Raspored sedenja je, očekivano, zavisio od društvenog statusa. Najbolja mesta su dobijali senatori i bogataši, a pokrovitelji su imali svoje lože.
Interesovanje za trke kočija nisu opale ni posle pada Rima 476. godine, a novi varvarski vladari su nastavili da ih organizuju.
Pobuna Nika
U Istočnom rimskom carstvu popularnost je počela da opada posle čuvene trke iz 532. godine naše ere. Tada su se trkačke frakcije Zelenih posvađale sa trkačkim frakcijama Plavih. Vlasti uhapsile vinovnike ovih događaja i osudile na smrt vešanjem. Tada je došlo do velike pobune.
Ove dve frakcije su se udružile i zajedno zahtevale oslobađanje svojih članova. Kad do toga nije došlo, u znak revolta zapalili su gradsku trkačku stazu – Hipodrom.
Pobuna koja je trajala danima je postala poznata kao Pobuna Nika (nika na grčkom znači pobeda), a u njoj je ubijeno oko 30.000 ljudi.
Preuzeto: nationalgeographic.rs
Foto: Shutterstock
