ADHD/ADD jedan je od najčešćih razvojnih poremećaja koji se uočava kod dece i adolescenata. To je poremećaj za koji su karakteristični hiperaktivnost, impulsivnost i nedostatak pažnje, što dovodi do teškoća u različitim domenima svakodnevnog života – u porodičnom funkcionisanju, školi, u odnosu sa vršnjacima. Može se reći i da je to urođeni, neurološki zasnovani temperament.
Decu sa ovim problemom često označavamo kao lenju, agresivnu, bezobraznu, nevaspitanu… Takve etikete doprinose tome da oni formiraju negativnu sliku o sebi, što dalje jako loše utiče i na njihovo samopouzdanje. Međutim, u zavisnosti od toga kako gledamo na osobine ove dece, njihove predispozicije mogu postati i prednost – brzo misle, kreativni su, uporni, zabavni, imaju ogroman energetski naboj i lako se hiperfokusiraju na stvari koje ih interesuju. Kada su hiperfokusirani, bukvalno ne čuju šta se oko njih dešava. Ne odgovaraju na pozive roditelja, i često reaguju besom ako ih prekinemo u onome što rade.
Zadatak roditelja, nastavnika, terapeuta jeste da se detetu pomogne da hiperfokus usmeri na neku ozbiljnu oblast koja će biti njegov potencijal za budućnost. Ti pozitivni aspekti često ih mogu činiti izuzetnim osobama.
ADD je poremećaj pažnje bez hiperaktivnosti. Deca sa ADD-om su povučena, letargična, žive u svom svetu, sklona su dnevnom sanjarenju, a često budu označena kao lenja i nezainteresovana. Kod njih nisu izraženi problemi u disciplini pa se poremećaj otkriva mnogo kasnije, uglavnom onda kada naiđu školski neuspesi koji nisu posledica smanjenih intelektualnih sposobnosti. Čak naprotiv, često su natprosečno inteligentni, ali i veoma anksiozni, senzitivni, sa niskim samopouzdanjem.
Uzroci nastanka i zastupljenost
Još uvek se ne može sa sigurnošću reći šta je uzrok ovog poremećaja. Verovatno je da se radi o sadejstvu više faktora. Različiti faktori doprinose drugačijem funkcionisanju mozga kod ove dece, što može biti posledica nasleđa, ili dejstva nekih faktora tokom trudnoće, porođaja ili nakon rođenja. Pouzdano možemo reći da to svakako nije nedostatak roditeljske brige, prekomerno gledanje televizije i igranje igrica, neadekvatna ishrana ili disbalans nekih hormona, ali svi ti faktori mogu uticati na jačinu simptoma.
Procene o zastupljenosti ADHD/ADD-a među školskom decom su različite, i kreću se od 2% do čak 10%. Tri puta češće se javlja kod dečaka, kod kojih je češće prisutna hiperaktivnost i impulsivnost, dok devojčice imaju više teškoća u održavanju pažnje. Zbog toga se teškoće kod devojčica kasnije prepoznaju, što im uskraćuje rani tretman.
Kod jedne trećine slučajeva simptomi se smanjuju i prevazilaze u adolescenciji, drugoj trećini je potrebna medikamentozna terapija u adolescenciji, dok se kod preostalih simptomi manifestiraju i u odraslom dobu, kada se primećuje smanjenje intenziteta hiperaktivnosti, dok, sa druge strane, postaju izraženi problemi loše organizacije i zapostavljanja obaveza.
Ponašanje koje treba razlikovati od ADHD/ADD-a
Sa polaskom u vrtić, predškolsko ili školu dete može ispoljiti hiperaktivno ponašanje i smanjen nivo pažnje. Ukoliko ovi oblici ponašanja nisu primećeni ranije, verovatno se radi o reakciji na frustrirajući događaj za dete. To je takozvani tremor duše – način ispoljavanja strahova i anksioznosti, jer dete ne može da ih preradi na unutrašnjem nivou. Uz pomoć stimulativnog okruženja ova stanja se prevazilaze, budući da nema neurobiološke osnove, dok ih nestimulativna sredina može pojačati.
Kako da prepoznamo ADHD/ADD?
Selektivna pažnja i memorija-mogu se primetiti dva ekstrema u ponašanju – izrazita nepažnja i nezainteresovanost kod dosadnih aktivnosti i izrazita usmerenost ka stvarima koje su im zanimljive. Nezanimljive zadatke obavljaju polovično i izbegavaju ulaganje većeg napora. Dok čitaju tekst, uglavnom pamte detalje koje druga deca ne pamte, ali van konteksta.
Rasejanost i zaboravnost- započinju veliki broj aktivnosti koje ne završavaju do kraja. Izražena je nesposobnost postavljanja prioriteta. Sve im odvlači požnju. Tako, na primer, mogu kasniti na časove jer ih na putu do škole ili tokom odmora različiti stimulusi mogu odvući na suprotnu stranu. Često gube i zaboravljaju stvari.
Impulsivnost-nemaju sposobnost odlaganja potreba, ne mogu da sačekaju svoj red, ishitreno daju odgovore, prekidaju druge, impulsivno lažu kada su u neprilici kako bi sebe odbranili, često se svađaju sa vršnjacima i teško održavaju prijateljstva. Kod njih je akcija brza od refleksije. Nemaju sposobnost da sagledaju posledice svojih ideja koje im spontano padaju na pamet, što ih može dovesti u mnoge neprilike, kako na mlađem uzrastu tako i u adolescenciji i odraslom dobu. Oni ne žele namerno da izazovu negativan ishod, i osećaju se loše kada do toga dođe usled njihove brzopletosti i nepromišljenosti. To je bitna tačka za razlikovanje ADHD-a od poremećaja ponašanja.
Hiperaktivnost- izostaje kod ADD-a. Sva deca su aktivna, ali kod dece sa ADHD-om aktivnost je posebno izražena i upadljiva u neprikladno vreme i u neprikladnim situacijama: u učionici, za kuhinjskim stolom, tokom igre, u bioskopu…
Jačina emocija-njihova osećanja su primarna u odnosu na rasuđivanje. Na primer, ako dete želi da mu kupite određenu igračku, vaše objašnjenje da nemate novca ili da je radnja zatvorena njemu ništa neće značiti, i nastaviće da traži ono što želi, što je često praćeno burnim reagovanjem. Kada odrastu, ta upornost i strast, ukoliko se usmere u pozitivnom pravcu, mogu im biti od velike koristi pri ostvarenju zacrtanih ciljeva.
Prenaglašene reakcije-česte su emotivne erupcije i nagle promene raspoloženja, pa tako od sreće i euforičnosti može doći do sveopšteg razočaranja ukoliko neka potreba ne može biti zadovoljena u trenutku.
Vođeni su trenutkom-doslovno žive u sadašnjosti, ne uče iz prošlosti, brzo zaboravljaju usvojena pravila, i ne fokusiraju se na budućnost.
Izražena potreba za potkrepljenjem-nagrada i pohvala moraju biti veoma česte da bi imale efekta kao vaspitno sredstvo, što znači da kada rade neki zadatak, pohvala i ohrabrenje moraju uslediti posle svakog koraka.
Nečitak rukopis- često ni sami ne mogu da pročitaju ono što su napisali. To je posledica brzopletih misli koje ne mogu da prate motoriku, nestrpljivosti, želje da nešto što pre završe jer im je dosadno, da bi prešli na sledeću aktivnost, i sl.
Kako da pomognemo?
Kognitivno-bihejvioralni pristup zasniva se na učenju poželjnih ponašanja koja se nagrađuju, dok se neprihvatljiva ne nagrađuju. Preporuka je da se, primarno, napravi lista poželjnih ponašanja: obaveze u kući, održavanje lične higijene, plan aktivnosti u vezi sa školskim obavezama i slobodnim vremenom. Roditelji bi trebalo da postavljaju jasne granice i pravila, kao i očekivanja u skladu sa detetovim mogućnostima. Nije dobro dete prezaštićivati i svako njegovo ponašanje pravdati ADHD-om. Kazna za neadekvatno ponašanje treba da usledi neposredno nakon takvog ponašanja, mora biti dosledna, jasna, bez burnih reakcija roditelja i ne sme se bazirati na emocionalnom uskraćivanju. Time out tehnika – odvođenje deteta iz žarišta u dosadnu sredinu u kojoj treba da ostane, na primer, onoliko minuta koliko ima godina, nije preporučljiva kod izraženo osetljive dece jer može pojačati osećanje odbačenosti. Svako prihvatljivo ponašanje potrebno je pohvaliti i staviti do znanja detetu da nije prošlo neopaženo. Recimo, tehnikom žetona nagrađujemo poželjno ponašanje svaki put kada se ono dogodi dajući žeton (ili plus ili smajlića „:-)“ ), dok s druge strane kažnjavamo neželjeno ponašanje oduzimajući žetone (od prethodno sakupljenih). Nakon određenog broja sakupljenih žetona (koji je definisan na početku) dete može „kupiti“ svoju nagradu. Međutim, treba reći da simptomi ADHD-a nisu rezultat učenja, te stoga ne reaguju sva deca s ADHD-om povoljno na sve tehnike.
Značaj individualne psihoterapije posebno se ogleda u ohrabrivanju demoralisanog deteta i podsticanju samopoštovanja. Takođe je korisna u kriznim situacijama, tretmanu depresije, anksioznosti, teškoća u međuljudskim odnosima kod dece i adolescenata. Individualna psihoterapija može imati svoju ulogu i kod adolescenata koji se osamostaljuju i preuzimaju odgovornost za nošenje sa svojim problemom.
Pažnju je potrebno posvetiti i usvajanju tehnika pravilnog i efikasnog učenja – učenju kako se uči, zatim podučavanju socijalnim veštinama i tehnikama nenasilne komunikacije. Ono što je posebno bitno je omogućiti detetu da se afirmiše i gradi samopouzdanje kroz hobije. Od fizičkih aktivnosti posebno se preporučuju plivanje i relaksaciono skakanje, što utiče i na kvalitet sna.
Izvor: vaspsiholog
