Istraživanja su pokazala da u osnovi poremećaja hranjenja najčešće stoji poremećen odnos majka – dete. Najznačajnija preokupacija roditelja, prvenstveno majke, od početne interakcije sa bebom, jeste da li je beba dovoljno sita. Prvi odgovor na finese u toj interakciji, koje majka često ne prepoznaje, a koje mogu da budu opterećujuće, beba daje u vidu odnosa prema hrani. Odbijanje hrane, sporo sisanje, povraćanje od rođenja – najčešće su prvo ogledalo kvaliteta interaktivnosti, kome doprinosi konstitucija bebe sa jedne strane i majčina ličnost sa druge strane.
Lakši poremećaji hranjenja
U njih spada izbirljivost, kada dete jede samo ograničen broj namirnica, ili izbegava čvrstu hranu – što ga, često, prekomerno goji.
Za razliku od njega, ekstremno izbirljivo dete odbija bilo koju drugu hranu osim one na koju je naviklo, tako da gubi u telesnoj masi. Ovaj poremećaj se javlja uglavnom u vreme uvođenja nemlečne hrane – prema čijem mirisu, ukusu i teksturi starije odojče, naviklo da samo sisa – ispoljava izrazitu odbojnost. Dobar savet stručnjaka u vezi načina pripreme obroka, brzo će da otkloni ovaj problem. Slična odbojnost prema čvrstoj hrani (srećom, privremena), sreće se kod odojčadi i male dece posle operacije, intervencije i nekih oboljenja u usnoj duplji, pri čemu rado uzimaju tečnost. Obično jedu tek u sumrak, kada jako ogladne.
Teži poremećaji hranjenja
Pod njima se podrazumevaju oni koji traju duže od mesec dana, praćeni su stagniranjem ili gubitkom telesne mase – pri čemu nema organskog uzroka ili mentalne bolesti, a hrana je dostupna.
Najznačajniji su:
Dečja anoreksija (nedostatak apetita)
Javlja se u uzrastu od šest meseci do tri godine. Dete koje nema nikakvih organskih oboljenja – nikada nije gladno, pa gubi na telesnoj masi. Zabrinuti roditelji se služe već navedenim neadekvatnim postupcima prilikom hranjenja, ali sa upadljivim kontraefektom.
Pika
To je poremećaj hranjenja kod koga dete jede ono što je „nejestivo“ (zemlju, malter, kosu, pepeo, papir, sirov krompir i slično), u uzrastu kada to više nije primereno. Tako ugrožava svoje zdravlje, ali i život, ukoliko unosi otrovne supstance.
Ruminacija
Ispoljava se u vidu namernog vraćanja i prežvakavanja progutane hrane. Često se viđa kod zanemarene dece, kao način samotešenja u nedostatku odgovarajuće afektivne vezanosti. Ono što ne nudi majka, a detetu je neophodno – biva nadoknađeno okretanjem vlastitom telu, preko koga se umanjuje napetost.
Najčešće greške pri hranjenju
Svaki roditelj želi da ima zdravo dete, koje optimalno raste. Međutim, roditelji neretko imaju pogrešnu predstavu o optimalnom razvoju svog deteta, pa pokušavaju da ga ubrzaju neadekvatnim hranjenjem, kao što je:
- noćno hranjenje (nastavljaju sa noćnim obrocima i kada je u pitanju starije odojče, kome oni više nisu potrebni)
- “progoniteljsko” (idu za detetom sa šerpicom, neprestano pokušavajući da mu uguraju još koji zalogaj)
- nasilno (pokušavaju da detetu silom stave hranu u usta i nateraju ga da je proguta)
- uslovljeno (služe se raznim trikovima i ucenama ne bi li dete prevarili da uzme hranu)
- mehaničko (insistiraju na strogo pravilnom ritmu hranjenja, količini i vrsti hrane)
- produženo (hranjenje traje duže od 30 minuta)
Navedeni postupci često rezultiraju poremećajem hranjenja, ali mogu da budu i njegova posledica.
Usklađivanje maminog i bebinog karaktera
Anoreksija novorođenčeta se najčešće javlja kod beba rođenih pre vremena ili sa malom telesnom masom, ali se održava i produbljuje sa majčinom zabrinutošću i anksioznošću (uznemirenošću), sa njenim pokušajem da po svaku cenu nahrani bebu, i to u količini koju ona procenjuje prikladnom. Takva interakcija će brzo da učini hranjenje mučnim za oboje, a može da se javi i povraćanje, poremećaj sna i opšta razdražljivost odojčeta. U nekim slučajevima, čak i sa bebama na vreme rođenim i normalno uhranjenim, prosečno obdarena majka se teško usklađuje.Osim bebinog, i majčin karakter utiče na njihovu interakciju. Majka koja ima senzibilitet za stvarne karakteristike deteta – uspeva da se uskladi sa bebinim ritmom i ne nameće standarde iz literature kada je u pitanju broj potrebnih obroka, količina i sastav hranljivih materija. Nasuprot njoj, i lišavajuća i nametljiva majka podjednako štete interakciji, s tim što je ovu drugu teže prepoznati – zbog brižnosti koju ispoljava prema detetu. Ona je sklona da kao zamenu za ljubav detetu nudi hranu, zbog čega se ono fiksira za oralni kanal rasterećenja napetosti. Hraniti bebu, za ove vrste majki često nesvesno znači hraniti sopstveni narcizam i savršenstvo, koje treba da bude prepoznato u vidu odgoja savršenog deteta.
Hrana kao “alat” za upravljanje odnosima
Upravo u ovim najranijim, ali i nešto kasnijim interakcijama, javljaju se zameci poremećaja ishrane – koji mogu da se ispolje u ranom odojačkom uzrastu, ali i u adolescenciji, ili nešto kasnije u životu.Odbijajući hranu, dete u stvari odbija kontakt sa ugrožavajućom majkom. Kada roditelji insistiraju da dete jede više, nameću kruta pravila za stolom i izveštačeno se ponašaju prilikom obroka. To može da dovede do suprotstavljanja deteta, čak i kada ne postoje stvarne smetnje apetita. Posle prve godine života, uzrok je obično poremećen odnos deteta sa širom okolinom.Neka deca nauče od malena da kroz hranu mogu da drže kontrolu nad roditeljima. Tako hrana detetu postaje dobar način da “izgura svoje” i oseti se “važnim”, ali i da privuče pažnju roditelja ako je nesigurno, uplašeno. U takvim situacijama, roditelj treba da prepozna i zadovolji istinske potrebe deteta, a ne da se okrene ka njihovoj zameni – insistiranjem na hrani. Ako ishrana, kao jedna od najprirodnijih aktivnosti, umesto da bude bude spontana i opuštena, postane glavni izvor nerviranja roditelja, pri čemu se zanemaruju drugi aspekti detetovog razvoja, iz začaranog kruga nema izlaza bez stručne pomoći.
Kako rešiti problem hranjenja deteta?
Navedeni poremećaji, koji se javljaju kod novorođenčeta i malog deteta, zahtevaju ranu intervenciju preko majke, kako bi se problemi u interakciji razrešili i otklonili faktori koji uslovljavaju poremećaj. Budući da su u ovom periodu majke visoko motivisane za otklanjanje simptoma kod bebe, često su dovoljna dva-tri razgovora da se problem reši. U radu sa roditeljima učestvuje tim stručnjaka: dečji gastroenterolog, neurolog, psihijatar i nutricionista. Prvo mora da se isključi organsko oboljenje. Savetuje se hranjenje u opuštenoj atmosferi, regularni obroci ograničenog trajanja, bez prisile.
Usklađivanje maminog i bebinog karaktera
Anoreksija novorođenčeta se najčešće javlja kod beba rođenih pre vremena ili sa malom telesnom masom, ali se održava i produbljuje sa majčinom zabrinutošću i anksioznošću (uznemirenošću), sa njenim pokušajem da po svaku cenu nahrani bebu, i to u količini koju ona procenjuje prikladnom. Takva interakcija će brzo da učini hranjenje mučnim za oboje, a može da se javi i povraćanje, poremećaj sna i opšta razdražljivost odojčeta. U nekim slučajevima, čak i sa bebama na vreme rođenim i normalno uhranjenim, prosečno obdarena majka se teško usklađuje.
Osim bebinog, i majčin karakter utiče na njihovu interakciju. Majka koja ima senzibilitet za stvarne karakteristike deteta – uspeva da se uskladi sa bebinim ritmom i ne nameće standarde iz literature kada je u pitanju broj potrebnih obroka, količina i sastav hranljivih materija. Nasuprot njoj, i lišavajuća i nametljiva majka podjednako štete interakciji, s tim što je ovu drugu teže prepoznati – zbog brižnosti koju ispoljava prema detetu. Ona je sklona da kao zamenu za ljubav detetu nudi hranu, zbog čega se ono fiksira za oralni kanal rasterećenja napetosti. Hraniti bebu, za ove vrste majki često nesvesno znači hraniti sopstveni narcizam i savršenstvo, koje treba da bude prepoznato u vidu odgoja savršenog deteta.
Hrana kao “alat” za upravljanje odnosima
Upravo u ovim najranijim, ali i nešto kasnijim interakcijama, javljaju se zameci poremećaja ishrane – koji mogu da se ispolje u ranom odojačkom uzrastu, ali i u adolescenciji, ili nešto kasnije u životu.
Odbijajući hranu, dete u stvari odbija kontakt sa ugrožavajućom majkom. Kada roditelji insistiraju da dete jede više, nameću kruta pravila za stolom i izveštačeno se ponašaju prilikom obroka. To može da dovede do suprotstavljanja deteta, čak i kada ne postoje stvarne smetnje apetita. Posle prve godine života, uzrok je obično poremećen odnos deteta sa širom okolinom.
Neka deca nauče od malena da kroz hranu mogu da drže kontrolu nad roditeljima. Tako hrana detetu postaje dobar način da “izgura svoje” i oseti se “važnim”, ali i da privuče pažnju roditelja ako je nesigurno, uplašeno. U takvim situacijama, roditelj treba da prepozna i zadovolji istinske potrebe deteta, a ne da se okrene ka njihovoj zameni – insistiranjem na hrani. Ako ishrana, kao jedna od najprirodnijih aktivnosti, umesto da bude bude spontana i opuštena, postane glavni izvor nerviranja roditelja, pri čemu se zanemaruju drugi aspekti detetovog razvoja, iz začaranog kruga nema izlaza bez stručne pomoći.
Kako rešiti problem hranjenja deteta?
Navedeni poremećaji, koji se javljaju kod novorođenčeta i malog deteta, zahtevaju ranu intervenciju preko majke, kako bi se problemi u interakciji razrešili i otklonili faktori koji uslovljavaju poremećaj. Budući da su u ovom periodu majke visoko motivisane za otklanjanje simptoma kod bebe, često su dovoljna dva-tri razgovora da se problem reši. U radu sa roditeljima učestvuje tim stručnjaka: dečji gastroenterolog, neurolog, psihijatar i nutricionista. Prvo mora da se isključi organsko oboljenje. Savetuje se hranjenje u opuštenoj atmosferi, regularni obroci ograničenog trajanja, bez prisile.
Preuzeto: Yumama.com
