Viktor Cvik je ovog meseca požnjeo 4.800 tona pšenice, ali nakon što je Rusija izašla iz sporazuma koji je Ukrajini omogućio da isporučuje žito u svet, on ne zna gde će njegovi proizvodi otići. Ili kako će uopšte njegova voljena farma preživeti.
Cvik, koji je u normalnim okolnostima izvozio do 90 odsto svoje žetve iz južne luke Odesa, suočava se sa krizom: njegov prinos je 20 odsto veći u poređenju sa prošlom godinom, što bi bila blagodat u doba mira. Međutim, u ratu su preveliki troškovi logistike i ruska blokada luka učinili izvoz žitarica preskupim za njega.
On je jedan od hiljada ukrajinskih farmera koji se suočavaju sa sličnom dilemom.
“Previše je bolno pričati o tome”, rekao je 67-godišnjak na pitanje kako zamišlja budućnost, prenosi Euronews.
Prošlog meseca, Rusija se povukla iz sporazuma koji su posredovali UN i Turska da bi se obezbedila zaštita brodova koji prevoze ukrajinsko žito kroz Crno more.
Moskva je od tada pojačala napade na ukrajinske luke i žitnu infrastrukturu, dok je Ukrajina pogodila jednu od ruskih luka, što je dovelo do “cik-cak” cena pšenice i kukuruza na globalnim tržištima.
Dok zemlje insistiraju na obnavljanju sporazuma o žitu, a u Crnom moru se intenziviraju borbe, ukrajinski farmeri se pitaju kako će ostati u poslu i obezbediti hranu ključnu za ljude u zemljama u razvoju koje se bore sa glađu.
Cvik ne zna šta će sa svojom žetvom niti kako će nastaviti da plaća svojih 77 radnika.
“Kako bih mogao da se osećam u ovoj situaciji? To je velika tuga za sve”, rekao je on za AP.
Njegova ogromna farma u Šurivki, 120 kilometara od Kijeva, proizvodi ne samo pšenicu već i kozje sireve i sokove.
Dok su četiri Cvikova radnika otišla da se pridruže borbi, oni koji su ostali požnjeli su i uskladištili njegovu pšenicu i sada seju njegove brojne hektare zemlje, pripremajući se za sledeću sezonu.
Prizvuk neizvesnosti je težak. Žito je glavni izvor prihoda farme, a sada blokirana luka Odesa bila je ključna kapija za trgovinu sa svetom.
Cvikovi proizvodi stigli su čak do Indije i siromašnih zemalja severne Afrike, kaže on. Sada, sa jedine druge opcije koje su skuplji drumski, železnički i rečni putevi kroz Evropu koji su izazvali odbijanje susednih zemalja, njegovo žito će verovatno stajati u skladištima, što će ga koštati desetine hiljada evra gubitaka.
Cviku je prošle godine ostalo 1.500 tona žita koje nije mogao da proda. Ove godine se plaši da neće uspeti da proda nijednu. To znači da mnogi farmeri jednostavno ne sade toliko: proizvodnja kukuruza i pšenice u Ukrajini koja zavisi od poljoprivrede opala je za skoro 40 odsto ove godine u odnosu na predratni nivo, kažu analitičari.
Visoki troškovi transporta pšenice umanjili su Cvikov prihod prošle godine. Svaki korak u lancu snabdevanja je poskupeo zbog rizika povezanih sa ratom, što je neke farmere navelo da se okrenu drugim proizvodima, kao što je suncokretovo ulje, kako bi izvukli neki profit.
Oleksandar Sivogorlo, Cvikov agronom od poverenja, rekao je da se zemljište ne može zanemariti ako ima profit ili nema profita.
“Postoje neki ograničeni putevi (za izvoz) preko Dunava, ali su veoma ograničeni”, rekao je Sivogorlo. Osim toga, Rusija je gađala ukrajinske luke na Dunavu, podižući neizvesnost u vezi sa njihovom upotrebom.
Farma sprovodi barter šeme sa dobavljačima, gde se deo njihovih useva razmenjuje za bolje đubrivo za proizvodnju pšenice većeg kvaliteta sledeće godine, rekao je on.
Cvik će takođe proizvoditi različite proizvode za koje zna da ih može prodati bez prevelikih troškova, kao što su suncokretovo i repičino ulje, i smanjiti svoje oslanjanje na izvoz žitarica.
“Tim proizvodima pokrivamo naše gubitke. A šta će biti sa našim usevima pšenice — teško je reći u ovom trenutku, sve zavisi od izvoza”, rekao je Sivogorlo.
Ovo su strategije kojima je Cvik pribegao u vremenima očaja kako bi održao farmu na površini.
