Mnoga naša uverenja formirana su u okviru primarne porodice. Deca su mali sunđeri, lako i brzo upijaju sve što se kaže, a postoje neke “životne istine” koje se bukvalno prenose sa kolena na koleno.
Mi ih usvajamo, ponavljamo kao papagaji, pa prenosimo dalje i na svoje potomke. Međutim, ništa od toga ne bi trebalo uzimati zdravo za gotovo, štaviše, nešto od toga što smo usvojili i naučili pogrešno je na mnogo načina i nadasve opasno.
Zaista, postoje i neka praktična znanja koja nam osvetljavaju put i olakšavaju život, a postoje i besmislice.
Ovo su tri primera takvih rečenica koje su posebno uvrežene među ljudima:
1. „Ono što te ne ubije, to je ojača!“
To je vrlo lako reći kada se nekome dogodilo nešto loše. „Gledaj na to pozitivno, to će te ojačati!“ Jedini problem je što to jednostavno nije istina! Bol, povrede, potezi sudbine, traume – one nas stvari oslabljuju i potpuno izbacuju iz takta.
Pexels
Tek kada mi sami aktivno nešto učinimo da se nosimo s tim, prebrodićemo ih i postaćemo jači. Ali, jesu li onda iskustva ta koja nas čine jačima? Ne, to smo mi sami! Možemo i treba da se potapšemo po ramenu i da budemo zahvalni kad shvatimo da smo jači nego što smo bili i to nakon teškog perioda!
2. „Prvo posao, pa tek onda zadovoljstvo!“
U Rusiji postoji izreka koja glasi otprilike ovako: „Rad nije vuk, ne beži od tebe i neće nestati u šumi.“ To znači da se poslom ne treba opterećivati, posla će biti i sutra. A šta nam to govori? U svakom slučaju, ideja da lepe stvari morate staviti u poslednji plan i uvek mukotrpno zaraditi životnu radost („Bez muke, nema nauke!“) nije tako prirodna. Uostalom, niko nam ne garantuje da će se to „onda“ kad-tad zaista dogoditi.
3. „Svako će dobiti ono što zaslužuje!“
Doduše, postoji nešto utešno pri pomisli da postoji viša pravda. Međutim, ako čoveku pomaže da se manje ljuti i bolje prihvati neke stvari, ideja je zapravo sasvim legitimna. Međutim, verovati u ovo nedokazano proročanstvo krije nekoliko opasnosti: na primer, da mi, ljudi koji nemamo sreće, pretpostavljamo da smo si sami krivi za to. Ili da se preispitujemo kad nas sudbina udari. Ili da dopustimo ljudima koji počine nepravdu da se izvuku („Dobiće oni već svoju pravednu kaznu!“).
Jednom rečenicom – uopšteno pretpostavljamo da je sve u životu nekako pošteno. Nažalost, to nije istina.
Istina je da ljudi imaju različite šanse zavisno od mesta rođenja, pola ili zanimanja roditelja. Istina je da naš svet nije sam po sebi pošten. Ne smemo uveravati sebe da ljudi zaslužuju sreću ili nesreću. Iako to nije baš umirujuće, trebalo bi da se pomirimo s činjenicom da život nije uvek pravedan i pošten.
