Institut za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut” objavio je preporuke ponašanja i načina reagovanja kada je reč o traumatičnim događajima. Ističu da je u ovim trenucima prioritet u zdravstvenoj zaštiti zbrinjavanje povređenih i pružanje psihološke pomoći.
Traumatični događaji izazivaju fizičke simptome i emocionalne reakcije osobe, od kojih su najčešće:
– Neverica
– Osećaj straha, šoka, besa, tuge, brige, ukočenosti, bespomoćnosti i frustracije.
Pojava paničnih napada – ne uspostavlja se socijalna interakcija, osoba se povlači u sebe
– Smanjeno interesovanje za uobičajene aktivnosti
– Ponovno proživljavanje traumatičnog događaja kroz prisećanje
– Izbegavanje nepoželjnih misli i osećanja
– Promene u apetitu (pojačan ili oslabljen)
– Poteškoće sa spavanjem (noćno buđenje i košmari), koncentracijom i donošenjem odluka
– Fizičke reakcije, kao što su glavobolja, bolovi u telu, stomačni problemi i osip na koži
– Pogoršanje hroničnih zdravstvenih problema
– Povećana upotreba duvana, alkohola i drugih supstanci
Preporučeni načini da se suočite sa traumatičnim događajem
– Pokrenite razgovor sa osobom. Ukoliko nije spremna ne insistirati, već pokazati zainteresovanost za razgovor kada osoba za to bude spremna.
– Pitati osobu kako se oseća povodom traumatičnog događaja. Dopustiti osobi da izrazi svoja osećanja i postavlja pitanja. Ne minimizirajte problem kao da se ništa nije dogodilo.
– Recite da se svi ljudi uplaše kada se nađu u nekoj opasnoj situaciji.
– Recite da su osećanja kao što su ljutnja, bes, bespomoćnost, tuga, strah, zabrinutost prirodni. Recite osobi da je uz vas sigurna.
– Osobu koja je doživela traumatično iskustvo ne izlagati medijskom sadržaju o toj temi.
– Ne očekivati da će se osoba koja je doživela traumatično iskustvo brzo prilagoditi novonastaloj situaciji, već pokazati strpljenje.
– Trudite se da vi kao podrška ne pokazujete nervozu i nesigurnost.
Kako pomoći deci da se izbore sa traumatičnim događajima
Bez obzira na uzrast deteta, ono se može osećati uznemireno ili imati druge jake emocije posle traumatičnog događaja kome je prisustvovalo, ili o njemu saznalo.
Neka deca reaguju odmah, dok druga mogu pokazati izmenjen način razmišljanja i ponašanja mnogo kasnije, ukazuje “Batut”.
Način na koji dete reaguje i uobičajeni znaci uznemirenosti mogu da variraju u zavisnosti od uzrasta, prethodnih iskustava i načina na koji se dete nosi sa stresom.
Deca reaguju na ponašanje odraslih u svom okruženju. Kada se roditelji i staratelji mirno i samouvereno suočavaju sa traumatičnim događajem, mogu deci pružiti najbolju podršku.
Potrebno je da roditelji razgovaraju s decom o tome šta se dešava i ohrabre ih da pričaju o svojim strahovima i postavljaju pitanja, ističe “Batut”.
Posle traumatičnog događaja, važno je da deca osete da mogu da podele svoja osećanja i da roditelji razumeju njihove strahove i brige.
Svaka promena u ponašanju može biti znak da dete ima problem i da mu je potrebna podrška.
Teško je predvideti kako će neka deca reagovati na traumatične događaje.
Pošto roditelji, nastavnici i drugi odrasli vide decu u različitim situacijama, korisno je da deluju zajedno kako bi podelili informacije o tome kako se svako dete suočava sa traumatičnim događajem, naveo je “Batut”.
“Batut” je izrazio je najdublje saučešće porodicama stradalih u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” u Beogradu i porodicama stradalih kod Mladenovca.
