Legendarni kiosk K67, odnosno čuveni crveni kiosk, nastao je 1967. godine, prema projektu Saše Mehtiga, arhitekte iz Slovenije. Ideja o kiosku rodila se kada je ljubljanska gradska vlast rapisala konkurs za izradu nacrta ljubljanskog kioska, koji će biti brend grada. Šezdesete godine su u ondašnjoj Jugoslaviji bile godine progresa i prvog talasa modernizacije, nakon oporavka od Drugog svetskog rata, pa su na površinu isplivale urbane ideje, a industrijalizacija i početak proizvodnje robe široke potrošnje iziskivali su i nova mesta u koja bi takva roba bila smeštena. Tako je kiosk K67, svojim urbanim i jednostavnim dizajnom, lakom konstrukcijom, kao i raznim mogućnostima modularnosti i nadogradnje, ali i zbog lakog priključivanja na infrastrukturnu mrežu, od ideje doveden do realizacije i praktično se time upisao u istoriju.
Nije postojao gotovo nijedan grad u Jugoslaviji koji nije imao barem jedan ovakav kiosk. Služio je za razne uslužne delatnosti – u njima se spremala i služila brza hrana, mogao je da bude i novinarnica, poslastičarnica ili zlatara, a veoma često je bio u upotrebi i kao stanica za žičare ili kućica za pograničnu policiju. Tako je slogan koji ga je pratio bio potpuno realan – „Jedno rešenje za sve potrebe!”
Od samog nastanka kioska, njegova proizvodnja je bila u ekspanziji, pa je brzo završio, osim u Jugi, i u raznim drugim zemljama, najviše u Austriji, Poljskoj, Sovjetskom Savezu, kao i širom Amerike. Ipak, sa proizvodnjom ovog jugoslovenskog brenda stalo se tokom 1999. godine, a procenjuje se da je za trideset i više godina koliko je proizvođen, napravljen u preko 7500 primeraka. Od početka ovog veka, sve ređe ga možemo sresti na ulicama. U velikoj meri to se desilo zato što su se izmenili urbanistički planovi, pa su takvi kiosci uklonjeni sa ulica, ili su proglašeni divljom gradnjom, ali mit o ovom kiosku još živi, a čak i kad ga sretnu u ruševinama, obraslog u korov, onima koji su svoje najbolje godine života proveli nabavljajući potrepštine na istim kioscima, probudi se nostalgija. Da li za državom koje više nema, ili za kioskom, koga više nema, ne možemo sa sigurnošću reći.
Ipak, svim vernim fanovima crvenog kioska, nade su se ponovo probudile kada je, pre dve godine, ovaj kiosk ponovo u svom najboljem izdanju ugledao svetlost dana. Naime, na Tajms Skveru je, tokom projekta “Times Square Transmissions 2021”, DJ koristio K67 kao kabinu za puštanje muzike. Unekoliko modernizovan, ovaj kiosk koji se našao na njujorškim ulicama delovao je futuristički, a ipak protkan sjajnim vajbom osamdesetih. Pored Njujorka, kiosk se našao i na berlinskim ulicama, u četvrti Krojcberg.
Nije zgoreg pomenuti da su sudbine kioska K67 i njenog idejnog tvorca slične – Saša Mehtig nikada se nije obogatio od projektovanja ovog kioska, budući da je njegove neisplaćene honorare, oko kojih se godinama sudio sa fabrikom “Imgrada”, pojela inflacija. Tako je, između ostalog, prošla i Jugoslavija. Ne polemišući dalje, možemo reći da je i nju – „pojela inflacija“.
K67 ostaće važan deo jugoslovenstva, a jugonostalgičarima je na raspolaganju u Muzeju moderne umetnosti (MoMA), da ga, kada ih put tamo navede, posete i da mu se dive.
