Često se mnogi roditelji čude odakle se kod njihovog sina ili kćerke pojavljuju problemi. Na primer, dete je suviše nemirno, ćudljivo, agresivno, loše uči, izostaje s nastave, dolazi u sukob s nastavnicima i ukućanima, suviše je uznemireno, stidljivo, spopadaju ga svakojaki strahovi i tako dalje. Sve su to različiti simptomi dečijih problema s kojima roditelji moraju da se suočavaju. Samo neznatan deo tih simptoma mogu biti teškoće samog deteta u čistom obliku. Većina njih pak su problemi porodice u kojoj dete živi.
Prvi primer:
Na konsultaciju kod psihologa došla je majka sa sinom od 13 godina. Dečak redovno odlazi od kuće, ne dolazi po nekoliko dana. Visi po kompjuterskim klubovima i nemoguće ga je odvojiti od igara. Majka se žali da se toliko već namučila s njim da više nema snage. Pri tome govori o svom sinu s takvom mržnjom, kao da joj je on najgori neprijatelj koji je upropastio ceo njen život. Počinjemo da analiziramo šta je šta. Postepeno otkrivamo da u porodici nema oca, da je dečak bio neželjeno dete, da ima mlađu sestru na koju je usmerena sva pažnja majke i bake, a sin se u porodici oseća kao tuđinac. Mislim da su dalji komentari nepotrebni.
Drugi primer:
Otac dolazi na konsultaciju sa sinom adolescentom. Iznosi se problem lošeg uspeha sina u školi, njegovog odbijanja da uči. Tokom razgovora se otkriva da se otac stalno svađa s majkom, jer je ljubomoran. Reklo bi se, kakve to ima veze sa učenjem sina. Ispostavlja se da ima neposredne veze. Pošto se on boji razvoda roditelja, deo konfliktne energije u porodici nesvesno navlači na sebe. Radi toga je i “morao da postane” loš đak. Rezultat toga je da roditelji deo svoje agresije namenjene jedan drugome usmeravaju na sina koji na taj način nesvesno “spasava” porodicu od raspada. Tako ispada da se otac i majka bave njegovim “vaspitanjem” umesto da reše problem u vlastitim odnosima.
I prvi i drugi slučaj ilustruju u psihologiji poznati pojam identifikovani pacijent. On znači čoveka čiji problemski simptom odražava disharmoniju koja postoji unutar porodice. Odnosno, nešto je narušeno u porodici, u međusobnim odnosima njenih članova, ali samo jedan od njih stvara problem i nosilac je simptoma.
Vrlo često, zbog svoje bespomoćnosti, identifikovani pacijenti su deca. U svojstvu simptoma pri tome može biti bilo šta: školski neuspeh, loša disciplina, različita oboljenja deteta (na primer, noćno mokrenje), svakojaki strahovi i fobije i tako dalje. Na primer, roditelji su obuzeti svojim problemima, nije im do deteta i ovo, da se ne bi osećalo zanemarenim, počinje (naravno, nesvesno) da dobija loše ocene u školi. Nastavnici pozivaju roditelje, dete dobija batine. Na kraju krajeva, ono je dobilo pažnju i brigu koje su mu toliko nedostajale. Makar to bilo i u takvom obliku, ali i to je bolje nego ništa. Put rešavanju problema je pronađen – da ga roditelji ne bi zaboravljali detetu je neophodno da loše uči.
Kada se u porodici pojavljuje identifikovani pacijent cela porodica po pravilu vidi problem samo u njemu i traži pomoć u vezi s njim, formulišući svoj zahtev u ovakvom duhu: “Šta da radimo sa ovim detetom?” ili: “Učinite s njim nešto!” Paradoks se sastoji u tome što je nemoguće pomoći takvoj deci ne promenivši postojeći sistem međusobnih odnosa u porodici, sistem koji je doveo do problema. Ako, ne shvatajući to, pokušamo da delujemo samo na dete, ništa nećemo postići.
Sredinom 60-tih godina prošlog stoleća izvršena su istraživanja u porodicama u kojima je bilo obolelih od shizofrenije da bi se otkrilo kako su porodični odnosi međusobno povezani s bolešću jednog od članova porodice. Ispostavilo se da je promena stanja bolesnika tokom lečenja vodila do promene stanja cele porodice. Šta mislite, u kom pravcu? Poboljšanje bolesnika dovodilo je do pogoršanja međusobnih odnosa u porodici! Događaju se neke loše stvari: ispada da je porodica nesvesno bila zainteresovana za tešku bolest jednog od svojih članova. Pri tome je takođe jasno da lečenje bolesnika ne bi moglo dati trajne rezultate bez promene čitavog sistema međusobnih odnosa u porodici.
Naravno, shizofrenija je krajnji primer, ali on ilustruje opšti princip, opštu zakonitost koja deluje i na ne tako teške probleme. Nažalost, oba opisana slučaja s dečacima-adolescentima pokazala su se, kako ponekad kažu lekari, neizlečivim, to jest, suviše zapuštenim. Roditelji su došli sa zahtevom: učinite nešto s našim detetom. Nisu bili spremni da uvide kako oni sami stvaraju probleme kod svoje dece. Šta čeka njihovu decu u budućnosti?
Od ovakvih stvari nisu obezbeđene ni porodice vernika, naročito onih gde se vera samo deklariše za sebe i za okolinu, budući u raskoraku s realnim postupcima. Poznavao sam jednu parohijanku koja je sve svoje slobodno vreme posvećivala vrlo plemenitom poslu – služenju u sestrinstvu koje je organizovano pri hramu. Ona je posećivala u bolnici decu bez roditelja i negovala ih je. Pri tome se žena stalno žalila na probleme s mužem i sa sopstvenom decom: na njihov loš uspeh, loše ponašanje u školi i tako dalje. Ali, pomažući drugoj deci, ona je u realnosti zapustila svoju porodicu. Tačnije, kako mi to kažemo, izbegla je rešavanje problema u sopstvenoj porodici, potpuno se posvetivši sestrinstvu.
Teško je da će vernici otići kod psihologa, već će se pre obratiti za pomoć svešteniku. Ali suština njihovog problema ostaje ista: “Šta da radim s mojim detetom?” Tu nisu dovoljni obični saveti o neophodnosti molitve za svoju decu zato što molitva za nekoga pretpostavlja iskrenu i vatrenu ljubav prema tom čoveku. U datom slučaju radi se upravo o nedostatku takve ljubavi, njenom deficitu.
Važno je, uspostavivši kontakt, pokazati tim ljudima kako svojim postupcima i svojim odnosom stvaraju probleme kod svoje dece da bi kroz shvatanje i uviđanje toga mogli da krenu putem promene.
Treći primer:
Majka je dovela kćerku na konsultaciju. Devojčica je pohađala osmi razred. Problem je bio pušenje. Pri tome je problem prijavila majka. Teško da bi kćerka došla na konsultaciju da majka nije nastojavala na tome. U jednom trenutku upitao sam devojčicu šta će se za nju promeniti ako ostavi pušenje. Odgovorila je da će se odnosi s mamom popraviti. To je značilo da je njeno pušenje simptom koji reguliše njen odnos s majkom. U najmanju ruku, uz pomoć tog simptoma ona kao da je privlačila majčinu pažnju na sebe. Dalje se naš rad uglavnom odvijao oko teme međusobnih odnosa s majkom.
Rezultati su bili sledeći. Devojčica je istakla da su se njeni odnosi s majkom poboljšali, pri čemu, kao da je usput prestala i da puši. Odnosno, pušenje je u datom slučaju bilo samo simptom koji odražava probleme u odnosima majke sa kćerkom.
Ako u porodici ukućani nedovoljno dobro slušaju i razumeju dete, ono počinje da se obraća roditeljima jezikom simptoma – to jest, stvara im probleme koji oni više nisu u stanju da ignorišu. Dete kao da govori roditeljima: “Preko mi je potrebna vaša pažnja i briga!”, ili “Tata i mama, molim vas, ne svađajte se, hoću da ostanete zajedno, jer vas oboje volim!” – i tako dalje.
Zato, dragi roditelji, ako najednom počnu da vas uznemiravaju neki problemi vaše dece, najpre stavite sebe na njihovo mesto. Doslovno pogledajte porodičnu situaciju očima svog deteta, u njegovo ime opišite kako doživljavate tu situaciju: šta vas uznemirava, šta vam je potrebno, šta očekujete od roditelja, šta hoćete da im kažete. To jest, napravite svojevrsni prevod s jednog jezika na drugi: izrazite u ime deteta ono što ono jezikom simptoma govori jednostavnim rečima upućenim vama.
Često je taj jednostavan korak dovoljan pa da dođe do važnih promena u odnosima.
Preuzeto: Vrticportal.com
