“Čudo se desilo da sam našao najboljeg čovjeka na svijetu, moju ženu Daroslavu, i tako smo se udvoje držali svog praktičnog moralnog kodeksa, koji nas je ispunjavao ogromnim zadovoljstvom…”
Šta je smisao čovekove borbe u životu i svetu; sme li čovek da pristaje na sve, samo zato što zna da mu je život neponovljiv i kratak? – suštinsko je pitanje koje je, prema mišljenju Miroslava Egerića, postavio veliki Meša Selimović (1910–1982) u svom najvećem književnom delu “Derviš i smrt”.
Kao što će to biti i u budućnosti, Mešine misli ponavljaju se kao jeka, a pitanja iz njegovih knjiga nalikuju na ona u kojima se od iskoni začinjala filozofija. Do velikih istina koje je izrekao u svom romanu “Derviš i smrt” Meša Selimović došao je preko svog preteškog iskustva, sukoba sa neistomišljenicima, kao i usled saznanja da je trpljenje jedini način opstanka.
– Hteo sam da napišem roman o ljubavi, roman o tragediji čovjeka koji je toliko indoktriniran da dogma kojoj služi postane suština njegova života: promašio je ljubav, promašiće i život… “Derviš i smrt” je knjiga o ljubavi i mržnji, dogmi i životu, ličnom i neličnom, izdvojenom i opštem – rekao je Selimović u jednom razgovoru sa novinarima, prema kojima je bio neobično predusretljiv.
Meša Selimović / Foto: Dnevno.rs
Meša Selimović rođen je u Tuzli, u mahali među rudarima i sitnim zanatlijama. Počeo je da piše u mladosti, ali je prvu knjigu pripovedaka objavio tek u četrdesetoj godini života. Usledio je roman “Tišine”, zatim zbirka pripovedaka “Tuđa zemlja” i kratki poetski roman “Magla i mesečina”. Ove knjige kritika nije preterano cenila sve dok se nije pojavio roman “Derviš i smrt” 1966. godine. Usledile su nagrade AVNOJ-a, NIN-ova, nagrada “Ivan Goran Kovačić”, Šestoaprilska…zatim i nove knjige “Eseji i ogledi”, “Za i protiv Vuka”, “Djevojka crvene kose”, “Tvrđava”, “Pisci, mišljenja, razgovori”, “Ostrvo”, “Sabrana dela”, “Sjećanja”. “Derviš” je doživeo na desetine novih izdanja i prevoda na sve svetske jezike.
– Sve što sam napisao prije “Derviša” jest samo priprema, uvod, i uvertira. Znao sam da će doći, poslije toliko ispisanih stranica, pravi roman. “Derviš i smrt” bio je uslovljen mojim životom. Bio sam nezadovoljan, pretjerano samokritičan prema svemu što sam napisao prije “Derviša”. Kritika je takođe pisala negativno… Pisao sam s pola snage, govorio u pola glasa, bojeći se eksplozije svoga temperamenta, za čiji sam intenzitet samo ja znao, dok su kritičari pisali o mojoj racionalnosti, o nedovoljnoj emocionalnosti, o nedostatku temperamenta. Niko nije slutio šta se u meni dešava. “Derviš” je dvadeset godina sazrijevao u meni. Bila je to duga i naporna priprema – govorio je veliki pisac.
Meša Selimović i Ivo Andrić / Foto: Arhiva
Meša Selimović je smatrao da književnost treba da se opire zlu, uprkos tome što se oni koji su na vlasti nikada neće promeniti, ali je verovao da će čovek očuvati svoj moralni integritet i ravnotežu ako se u borbi protiv nasilja ne posluži neljudskim sredstvima.
Događaj koji je čitavog života progonio Mešu Selimovića dogodio se 1944. godine u Tuzli. Tada je partijskom odlukom streljan njegov brat, član poznate partizanske porodice, i Meša je njegovu smrt doživeo kao veliku nepravdu; nije spavao, nije jeo, samo je plakao.
– A sutradan, jedan jedini dan kako sam čuo za bratovljevu pogibiju, trebalo je da održim nekakvo predavanje. Nisam ga otkazao. I eto, baš to pokušavam da zaboravim, da sam htio da govorim, da sam mogao… da se nisam kao čovjek, kao brat, pobunio protiv te nepravde – Mešine su reči.
Meša Selimović, Ivo Andrić, Darka Selimović i Milica Babić / Foto: Arhiva
Zbog braka sa Darkom, kćerkom Živorada Božića, đenerala Vojske Kraljevine Jugoslavije, izbačen je iz partije 1947. godine, iako je do tada bio pomoćnik saveznog ministra za kulturu. Ipak, u svojoj poslednjem testamentu Meša je napisao:
– Čudo se desilo da sam našao najboljeg čovjeka na svijetu, moju ženu Daroslavu, i tako smo se udvoje držali svog praktičnog moralnog kodeksa, koji nas je ispunjavao ogromnim zadovoljstvom.
Iz Beograda Meša prelazi u Sarajevo, ponovo je primljen u partiju. Radio je kao pomoćnik direktora izdavačke kuće “Svjetlost”. Međutim, partija mu ne dozvoljava da dobije mesto profesora Filozofskog fakulteta. Još gora šikaniranja počela su kada je izjavio da je Srbin, rođen u muslimanskoj porodici. Govorio je da pripada srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u BiH, kojem takođe pripada, smatra samo zavičajnim književnim centrom. Supruga Darka govorila je da se Bosna odricala od Meše i nije shvatala zbog čega je bio toliko nepodoban.
Foto: Dnevno.rs
– Da li zbog toga što je bio svoj, što se nije dao saviti? – pitala se.
U Bosni niko nije hteo da objavi njegovu knjigu “Ostrvo”, kao ni “Sjećanja”, delo koje se usudila da objavi beogradska mala izdavačka kuća “Sloboda”. Prećutkivani su uspesi “Derviša” u svetu, knjige koja se pored “Tvrđave” i danas objavljuje u Francuskoj, Turskoj, Koreji… Knjiga “Sjećanja” je oštra, polemična i napadačka u kojoj jeMeša opisao okolnosti i imenovao aktere svoje nesreće.
Nikola Milošević je uočio da poruke “Derviša” nisu zatvorene “u uske okvire jednog istočnjačkog sveta, već da svojim značenjem zrače daleko iznad svakog lokalnog vidokruga”, noseći nešto opšteljudsko. Zbog toga što je i sam zračio humanošću i snagom, treba da se odužimo Meši Selimoviću sa više obeležja o njegovom životu i radu u Beogradu.
Preuzeto: telegraf.rs
