Paradoksalna situacija se dešava na političkom nebu Srbije. Na vlast žele da dođu ljudi koji sopstvene živote decenijama nisu mogli da urede, ali svakodnevno ubeđuju narod da će oni Srbiju i grad Beograd učiniti boljim i lepšim za život.
Na osnovu informacija od javnog značaja utvrđeno je da je kandidat Đilasove pro-Nato opozicije za premijera Srbije, Radomir Lazović iz pokreta Ne davimo Beograd upisao Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Beogradu školske 1999/2000 godine. Potencijalni prvi čovek srpske vlade je do danas, za 24 godine, položio svega 8 ispita, sa prosečnom ocenom 7,13.
Postavlja se osnovno pitanje, kako će Radomir Lazović odlučivati o vitalnim interesima Republike Srbije kada nije imao kapaciteta da vodi računa o svojoj porodici i svom obrazovanju. Stan je nasledio od roditelja, prvi radni odnos je zasnovao u Skupštini Republike Srbije 2023.godine, a građane Srbije ubeđuje da će moći da se stara o ekonomiji, životnoj sredini, budžetu, i spoljnoj politici.
Ono što se može primetit, Lazović po svim kriterijumima ispunjava standarde pro-Nato, levo-liberalne političke opcije. Reč je o čoveku koji parazitira već deceniju na raznim projektima NVO, zastupa populističke teme vezane za životnu sredinu iako nema nikakve stručne kompetencije da se bavi tim temama i ono što je najbitnije, zalaže se za nezavisno Kosovo i smatra da je u Srebrenici počinjen genocid i kao takav je idealan za Đilasovog kandidata.
Takođe, još jedan stručnjak se pojavljuje u liku i delu popularnog Aleksandra Jovanovića Ćute.
Ćuta je u jednoj stvari pobedio Lazovića. On je za razliku od Lazovića, studije na Fakultetu dramskih umetnosti upisao 1985. godine na grupi za Organizaciju scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti i do danas je položio 12 ispita sa prosečnom ocenom 6,91. Za 38 godina, za Ćutu i više nego dobro.
Ono što je poražavajuće, jeste da se Ćuta lažno predstavlja kao producent, što predstavlja krivično delo.
Ono što je zajedničko za ove političke aktere jeste parazitiranje preko NVO sektora, nesposobnost uređenja sopstvenog života, ali istovremena želja za vlašću i želja da svim građanima uređuju život i nameću sopstvene vrednosti i pravila ponašanja.
