Rođena kao Meri Džejn Meklaud, 10. jula 1875. u Južnoj Karolini na farmi pamuka i pirinča. Njeni roditelji imali su čak sedamnaestoro dece i bili su robovi, a i Meri je sama počela da teške fizičke poslove već sa nepunih pet godina. Iako robovi, Sem i Petsi, Merini roditelji, bili su svesni činjenice da će vreme oslobođenja doći, pa su težili da se osamostale i da svoju slobodu i nezavisnost dočekaju na svom posedu. Tako su sve svoje žrtve usmerili na izgradnju porodičnog doma za svoju decu.
Meri se tokom detinjstva često susretala sa belim ljudima, a kada je, jednom prilikom, u igri sa belom decom pronašla knjigu koju su joj oteli jer nije znala da čita, shvatila je jedno: jedina razlika između belih i crnih ljudi je sposobnost čitanja i pisanja. Kako je veoma rano zainteresovala nauka i obrazovanje, ona je uspela da uz pomoć dobrotvora pohađa koledž. Sanjala je da će jednog dana otići u Afriku da misionarski širi ideju ženskog obrazovanja.
Početkom prošlog veka, nakon udaje za Alberta Betuna i selidbe, osnovala je privatnu Školu za obrazovanje i industrijsku obuku afroameričkih devojki na Floridi. Ova škola se kasnije pripojila privatnom institutu za obrazovanje afroameričkih dečaka, pa je krovna institucija postala poznata kao Betun-Kukman škola. Meri je postala i predsednica koledža, što je za ondašnje uslove bila veoma retka pojava. Kako bi obezbedila poboljšanje uslova za obrazovanje crnaca, često se koristila raznim trikovima, posebno „udvaranjem“ belim ljudima i njihovim organizacijama. Tako je uspela da izdejstvuje ogromnu donaciju od Džona Rokfelera, kao i Frenklina Ruzvelta. Učinila je i važan korak kad je u pitanju bibliotečka delatnost. Naime, ova afroamerikanka napravila je školsku biblioteku pri koledžu Betun-Kukman koja je bila prva besplatna biblioteka na Floridi dostupna crnim Floriđanima.
Meri je, osim žeđi za obrazovanjem, posedovala još jednu pasiju: bila je istaknuta borkinja za prava žena. Pisala je i objavljivala svoje tekstove u časopisima koji su bili dostupni crncima toga vremena. Postala je, u svojoj plodonosnoj karijeri, predsednica Nacionalnog udruženja obojenih žena, a onda je ovu organizaciju ustoličila kao prvu koja je u potpunosti pod kontrolom crnaca i to u političko-administrativnom srcu Amerike, Vašingtonu.
Aktivno se uključila u politiku tokom predizborne kampanje Frenklina D. Ruzvelta 1932. godine, a nakon toga bila je pozvana da se priključi njegovom „crnom kabinetu“. U Beloj kući bavila se savetodavnim radom – obaveštavala je predsednika SAD o stanju afroameričkog naroda, ali i bila spona sa Ruzveltovim crnim glasačima. Iako su crnci bili u tom periodu u najvećem broju republikanski glasači, Meri Betun ih je polako „prevodila“ u demokratske. Osim toga, kada je Ruzveltova administracija osnovala Nacionalnu upravu za mlade, preko koje se promovisala pomoć pri zapošljavanju mladih, uglavnom neobrazovanih ljudi, Meri Betun „gurala“ je priču o posebnoj inkluziji manjina u ovakve programe. Betun se u Beloj kući žustro zalagala za pomoć crncima na svim nivoima, od obrazovanja, zaposlenja, poboljšanja sveopštih standarda života i slično. Njeno pregalaštvo i vredan rad, kao i visprenost i pouzdanost, prepoznali su Frenklin i Eleonora Ruzvelt ne samo poslovno, već i privatno, pa su se tako zbližili i sprijateljili sa Betun. Tako je Meri, bez presedana, imala pristup Beloj kući u bilo koje doba dana i noći. Ovu činjenicu iskoristila je kako bi uticala na formiranje koalicije lidera crnačkih organizacija, pod nazivom Savezni savet za pitanja crnaca (gorepomenuti „crni kabinet“), a ovaj kolektiv bio je zasigurno prvi koji se sastojao od crnaca na visokim položajima u američkoj administraciji.
Meri Betun u životu je često puta istakla važnost crne rase za svetski poredak. Tako je pisala sledeće: „Ne samo crno dete, već deca svih rasa treba da čitaju i znaju, o dostignućima i delima crnaca. Svetski mir i bratstvo zasnivaju se na zajedničkom razumevanju doprinosa kultura svih rasa i veroispovesti“.
Kada se, pedesetih godina, povelo pitanje segregacije u javnim školama, a posebno nakon presude Vrhovnog suda SAD da je segregacija neustavna, Betun je oštro i glasno branila ovu odluku.
Meri je umrla 18. maja 1955. godine od srčanog udara. Njena smrt izazvala je buru u javnosti. Svi relevantni američki mediji preneli su vest o smrti, a neki od hrabrijih novinara pisali su sledeće:
„Ona je bila dokaz broj 1 za sve koji veruju u Ameriku i demokratske procedure“. (Black Dispatch)
„Njena karijera bila je jedna od najdramatičnijih ikada odigranih u bilo kom trenutku u istoriji ljudske aktivnosti“. (Atlanta Daily World)
„Bila je jedan od najjačih faktora u rastu međurasne dobre volje u Americi“. (New York Times)
„Ne samo njen narod, već i čitava Amerika je obogaćena i oplemenjena njenim hrabrim, uzavrelim duhom“. (Washington Post)
Sahranjena je sa državnim počastima, a posthumno je uvrštena u Nacionalnu žensku kuću slavnih. U Linkoln parku u Vašingtonu je, na njen 99. rođendan, otvoren Memorijal Meri Meklaud Betun, a to je bio prvi spomenik u čast nekog afroamerikanca i još žene u javnom parku u celoj Kolumbiji.
Uvrštena je među 50 najvažnijih ličnosti u istoriji crnaca u SAD, 100 najfascinantnijih crnkinja 20. veka, kao i 100 najvećih afroamerikanaca, a njeno ime danas nose mnoge škole širom Amerike. Univerzitet Betun-Kukman je 2004. obeležio stogodišnjicu postojanja.
