Rođena je 27. juna 1880. godine u američkoj državi Alabami. Već sa godinu i po dana obolela je od teškog oblika „moždane groznice“. Naime, najverovatnije ju je pogodio neki oblik meningitisa ili šarlaha, te su lekari verovali da neće dugo poživeti. Ipak, mala Helen je ozdravila, ali je ova bolest ostavila trajne posledice, pošto je ostala slepa i gluva.
Njena majka je očajnički pokušavala da joj pronađe lek, pa je tako potraga dovela do Aleksandra G. Bela, izumitelja telefona. On je bio stručnjak za probleme gluvih, koji je, pored toga što je bio inovator, svojim pravim pozivom smatrao upravo obučavanje gluve dece. Bel je Heleninoj majci preporučio da od institucije Perkins, za slepe, traži učitelja za Helen, što je njena majka i učinila.
Helen je tako dobila učiteljicu En Saliven. Njihov rad urodio je plodom, pošto je devojčica obrzo naučila znake za abecedu, kao i crtanje slova po dlanovima. En je podučila Helen i lepom ponašanju i manirima i napredak je bio više nego očigledan. Sa povremenim izlivima besa zbog svoje nemoći, Helen je ipak sitnim koracima hrlila ka čudu i ono se jednog dana zaista i desilo.
Naime, osmogodišnja Helen u potpunosti je savladala Brajevu azbuku i kucanje, kako na Brajevoj, tako i na običnoj mašini.
Američki novinari nazivali su je fenomenom. Već sa 14 godina uspešno je integrisana u školski sistem, a sa 18 je počela da pohađa gimnaziju. En je sve vreme bila lični pratilac ove sjajne devojčice. Pomagala joj je tokom nastave, tako što joj je pisala po dlanu sva predavanja. Tako je mlada Helen već sa 19 godina, na Redklif koledžu, uspela da upiše istoriju i književnost.
Tokom studija je, uz veliku želju i trud, napisala svoju autobiografiju pod nazivom „Priča o mom životu“, a onda je neverovatnom brzinom postala planetarno popularna – putujući, upoznavala se sa sa raznim ljudima sa posebnim potrebama, a ona je za njih postala simbol osobe koja je uspela da prevaziđe prepreke i živi koliko toliko normalan život. Iako se svojski trudila da nauči da govori, u tom naumu nikad nije uspela, ali to je nije sprečilo da nastavi da piše, uči i školuje se. Već 1904. godine, Helen je postala prva gluvonema osoba koja je uspela da završi koledž i stekne diplomu.
Tokom 1909. godine učlanila se u Socijalističku partiju Masačusetsa, a njene „govore“, koje je prevodila, rečenicu po rečenicu, njena En Saliven. Ti govori doživeli su veliku slavu – pacifizam koji je iz njih izvirao, radikalni socijalizam i zagovaranje kontrole rađanja, vinuli su Helen među „političke“ zvezde. Bila je neprikosnovena borkinja za ljude sa posebnim potrebama i njihova prava.
Osnovala je, u saradnji sa Džordžom Keslerom, fondaciju pod nazivom „Helen Keller International“, a u kojoj su se obavljala naučna istraživanja vida, ishrane i zdravlja.
U svom profesionalnom veku, proputovala je širom planete, kroz preko 40 država, a upoznala je čak 12 američkih predsednika. Bila je i prva ambasadorka dobre volje u Japanu 1948. godine. Za Helen je pisac Mark Tven jednom prilikom rekao da je „pored Napoleona, druga najzanimljivija osoba u 19. veku”.
Iz javnog života povukla se 1961. godine, kada je imala nekoliko srčanih udara, a tokom 1964. odlikovana je Predsedničkom medaljom slobode, što predstavlja najveće civilno odlikovanje u Americi. Umrla je 1968. godine, a sahranjena je pored En Saliven.
O Helen Keler snimljen je dokumentarni film „The Unconquered“, koji je 1953. godine dobio Oskara, a nakon toga njen život je ekranizovan i kroz seriju, pa kasnije i kroz brodvejske predstave.
