Ozračeni u nesreći koja se dogodila 1958. godine u Institutu Vinča, uticali su i na tok svetske medicine.
Za Radojka Maksića, Roksandu Dangubić, Draška Grujića, Živorada Bogojevića, Stjepana Hajdukovića i Životu Vranića je 15. oktobar 1958. godine počeo kao i bilo koji drugi radni dan. Obukli su zaštitna odela i ušli u svoju laboratoriju kako bi radili na reaktoru RB Instituta Vinča. Svi su bili starosti od 24 do 26 godina.
Uobičajenu radnu atmosferu prekinuli su brojači koji su počeli da pokazuju neuobičajene vrednosti, a naučnici su u vazduhu počeli da osećaju miris ozona. Reaktor je za kratko vreme ušao u nadkritičnu fazu, i tada je nagomilani pritisak u unutrašnjosti doveo do pucanja reaktorske posude i ispuštanja snažnog obima radioaktivnih čestica u okolinu. Maksić i Vranić odmah su zaustavili reaktor i time sprečili curenje i nesreću većih razmera. Međutim, za šest naučnika je bilo kasno.
Ovaj događaj u nauci je ostao zabeležen pod nazivom Vinča akcident.
Šest naučnika – dva diplomca i četvoro tehničkih saradnika odmah su prevezeni u bolnicu u kojoj je konstatovano da kada dozimetar primaknu telu “kazaljke iskaču iz skale”.
Beogradski lekari nisu imali iskustva u lečenju ozračenosti, stoga je tadašnji direktor Instituta, dr Pavle Savić, odlučio da naučnike pošalje u Institut Kiri u Prizu, kod svojih nekadašnjeg profesora Iren i Frederika Žolio-Kiria. Na Institutu Kiri radio je doktor od međunarodnog ugleda, profesor onkologije, Žorž Mate, koji je vršio eksperiment na jednoj tehnici presađivanja koštane srži: koja nikada do tad nije bila primenjena na ljudima.
Naučnici su već 16. oktobra, avionom Jata, bili hitno prebačeni u ovu instituciju.
U Institutu Kiri ih je dočekao direktor Anri Žame, koji je sa svojim timom započeo lečenje mladih naučnika.
Profesor Mate je odmah počeo da traži, među stanovnicima Pariza, davaoce koštane srži kako bi izvršio presađivanje. Svi potencijalni davaoci bili su upozoreni da njegova tehnika, koja je tada bila eksperimentalna i vršena samo na životinjama, nosi velike rizike za njihovo zdravlje pa čak i po njihov život. U to vreme nije postojala takozvana tipizacija tkiva, kao što je to danas, već su se samo na osnovu krvnih grupa određivali donori koštane srži, zbog čega je operacija nosila veliki rizik i za donora, ali i za primaoca.
Uprkos tome, petoro Francuza su pristali da daju svoju koštanu srž za ovu operaciju. To su bili: doktor Leon Švarsenber (član tima profesora Matea), Marsel Pabion, Alber Biron, Remon Katanije i Odet Dragi, majka četvoro dece.
Hiruške operacije su izvršene od 11. do 16. novembra 1958. – i predstavljaju prvu operaciju te vrste u istoriji hirurgije. Koštana srž koju je donirao Marsel Pabion je transplantirana Radojku Maksiću koji je tako postao prvi čovek koji je spašen presađivanjem koštane srži od nesrodnog donora.
Jedini koji nije preživeo bio je Života Vranić, student generacije Prirodno matematičkog fakulteta, koji je zbog odluke da zaustavi reaktor bio i najviše izložen zračenju.
Transplantacija koštane srži je zamena oštećene ili potpuno uništene koštane srži, kakva je bila kod mladih naučnika (prema rečima tadašnjih lekara “spržena”) novim ćelijama koštane srži. Transplantacija koštane srži danas može biti metoda spasavanja života kod akutne leukemije i limfoma koji su otporni na standardnu hemioterapiju.
Profesor Mate je nakon toga ostao veliki prijatelj Srbije. Od 1958. godine nekoliko puta je boravio u Beogradu, gde je učestvovao u razvoju onkologije. Redovno je dolazio u Klinički centar “Bežanijska kosa” kako bi lečio pacijente od kancera – a svoje usluge je odbijao da naplati. Tamo je izvršio više od 1000 konsultacija, takođe bez naknade, a neke pacijente je dovodio u bolnicu Pol Brus u Parizu kako bi im obezbedio još bolje lečenje.
Profesor Mate je preminuo 15. Oktobra 2010. Godine, baš na godišnjicu nesreće u Vinči.
Godine 2007, Klinički centar “Bežanijska kosa” je otvorio odeljenje onkologije koje nosi ime Žorža Matea u znak zahvalnosti za njegova dela.
Izvor: Nacionalna geografija Srbija
