“Danas postoje porodice u kojima decu ne mogu da nauče da izbace smeće, ručaju na vreme… Teško se prihvataju uloge što otežava usvajanje radnih navika”, ističe specijalista medicinske psihologije dr Vlajko Panović.
Savremena porodica zapravo je skup pojedinaca koji žive paralelne živote u istom stambenom prostoru. U njoj nema razgovora kakve pamte naši stari iz vremena sakupljanja oko ognjišta kada se, nakon radnog dana, pričalo o svemu životno važnom, mladež poučavala, hvalila, ukorevala…
Institucija braka je u ozbiljnoj krizi. Olako se u njega ulazi, ali još brže izlazi. Početak svega je, čini se, u “svadbenim nadmetanjima” porodica mladenaca – uskliku “zgazi ga“ mladinih pred oltarom i plemenskom likovanju mladoženjenih na nevestino uzimanje prezimena.
“Supružnici često razvijaju takmičarske umesto partnerskih odnosa, a Bog nas je stvorio različite kako bismo mi stvorili porodicu”, ocenjuje specijalista medicinske psihologije dr Vlajko Panović, klinički psiholog Vojno- medicinske akademije u Beogradu.
Govoreći o temi “Kriza savremene porodice”, na tribini koju je Svetosavska omladinska zajednica priredila u konferencijskoj sali Višeg javnog tužilaštva, dr Panović je istakao da se danas kroz razne “New age” filozofije forsira individualizam, meditativno spajanje sa “univerzalnom inteligencijom” koje daje iluziju moći i čini čoveka potpuno nemoćnim za osećanje empatije, otupelog na bol i solidarnost. Nasuprot “New age” modelu stoji hrišćanski model vaspitanja, koji ostvarenje čovekove ličnosti vidi u kontaktu sa prirodom i drugim ljudima. Današnjem čoveku život je tehnički olakšan, ali istovremeno čovek je tehnikom zarobljen, usamljen i nesrećan.
“Imam sve više dece zavisnika od društvenih mreža i video-igrica sa kojima radim. Ne želim ni da pokušam da zaustavim točak istorije, ali moramo naći načina da se odredimo prema sadržajima savremenog doba, a da sačuvamo ono što je tradicionalno dobro.
Odrastao sam u višečlanoj porodici u kojoj je deda organizovao obaveze nama deci, a mi bezuslovno prihvatali. Danas imamo porodice u kojima decu ne mogu da nauče da izbace smeće, ručaju na vreme… Teško se prihvataju uloge što otežava usvajanje radnih navika. Takođe, postoje teškoće u postavljanju granica…
Deca se odgajaju kao božanstva što onemogućava njihovu pripremu za realan svet.Roditelji ih štite od obaveza i onda upadaju u sopstvene zamke jer deca postaju teška za komunikaciju. Nedostaje zajedničko vreme i spontani porodični izlasci. Savremene porodice sve teže nalaze mesto i vreme za to, a time nedostaju razgovori, takt i strpljenje u međusobnim odnosima.
Deca se moraju naučiti racionalnom korišćenju mobilnih telefona i kompjutera. Moramo biti obazrivi i voditi ih ka onome što će im pomoći da sebe definišu kao ljudska bića. Da ih usmerimo da osvajaju percepciju lepote i dobrote, razvijaju toleranciju i ne ismevaju različite od sebe, savetuje iskusni lekar.
Sve je manje radosti u ljudskim životima. Današnji čovek je sve više adaptiran, a sve manje gospodar svog vremena za razgovor i spontano mišljenje. Pored roditeljskih, deca usvajaju i poruke preko televizije i interneta. Umovi su im prepuni slika što remeti maštu, neophodnu za kreaciju. Virtuelni svet se meša sa realnim, a gubitak testa realnosti je prvi kriterijum ludila. Ne treba paničiti, ali zamisliti se moramo.
