Da li je tačno da Srbi žele da žene budu mašine za rađanje dece?
Nije tačno. Velika većina Srba, i muškaraca i žena, želi da ima jedno, dvoje ili troje dece (ali u tome ne uspevaju tj. imaju manje dece nego sto sami žele). Ne postoji značajan deo populacije koji žene vidi kao “mašine za rađanje”, ta vrsta percepcije žena je odavno isčezla sa naših prostora i već je među našim babama i dedama bila retkost. Širenje panike na tu temu je smešno.
U svojim istraživanjima bavili ste se osnivanjem porodice i roditeljstvom u Srbiji, koliko uopšte žene osećaju pritisak društva, okoline, porodice da rađaju? Da postoji neki ozbiljan pritisak verovatno ne bismo ni imali problem?
Upravo tako – koliko je veliki taj pritisak i kakve su to mašine za rađanje kad prosečna žena ima manje dece nego što sama želi. Takođe, cela priča se postavlja kao da pristisci dolaze od muškaraca. Iako se sporadično mogu naći neke nespretnije izjave iz verskih krugova, realno, ako neko na vas vrši takav pritisak, najveće su šanse da je to vaša majka. Muškarci i žene u Srbiji i na drugim mestima generalno imaju slične želje vezane za broj dece, nije to nikakva muška opsesija, naprotiv.
“Ako neko na vas vrši takav pritisak, najveće su šanse da je to vaša majka”
Da li je upravo pad nataletata još u SFRJ bio između ostalog i rezultat smanjenog pritiska?
Prvi veći pad nataliteta se desio u sedamdesetim godinama, u tom periodu koji sada mnogi navode kao idealno vreme kad su uslovi za imanje dece bili mnogo bolji. Ja sam rođena u tom periodu, kao treće dete u porodici sa dvoje već skoro odrasle dece. Moja majka se suočavala sa velikim išćuđavanjem, pa i osudom, povodom svoje odluke da rodi treće dete. Skoro niko od mojih prijatelja, poznanika, drugara iz odeljenja, zgrade i sl. nije imao više od jednog brata/sestre. Jedina veća razlika je bila u tome što je moja majka, koja je mene rodila sa 39, smatrana starom majkom, dok se sad te godine smatraju skoro pa normalnim, čak i za prvo dete.
Reakcije javnosti i pojedinaca na društvenim mrežama na slogane za podsticanje rađanja bile su veoma burne i izrazito negativne. Da li slogani imaju mesto u populacionoj politici i uticaj na stanovništvo?
Reakcije na slogane su krajnje preterane. Najgore sto može da se kaže o sloganima je da su to bačene pare koje neće imati nikakav rezultat, što i nije neka šteta jer su uložene pare vrlo male. Međutim, iz tako preteranih reakcija stiče se utisak da neki misle da će, naprotiv, imati rezultat i posle viševekovne pauze dovesti do nove pojave “mašina za rađanje”?
Slogani su jeftini, sa njima je lako eksperimentisati pa ima više smisla uložiti malo para u slogane nego bukvalno milion puta više u komplikovane finansijske programe podsticanja rađanja sa jednako neizvesnim rezultatima. Kad bi slogani imali i minimalan efekat, to bi Srbiju pretvorilo u značajnog inovatora u ovoj oblasti, ceo svet bi se stuštio na nas kao na Finsku (koja je uvek u vrhu PISA testova) da izučava naš uspeh.
“Prvi veći pad nataliteta se desio u sedamdesetim godinama, u tom periodu koji sada mnogi navode kao idealno vreme kad su uslovi za imanje dece bili mnogo bolji.”
Imajući u vidu dosadašnja iskustva sa populacionom politikom, koliko je donošenje strategija za povećanje nataliteta uopšte svrsishodno?
Samo parče papira po sebi ne menja ništa. Iskustva mnogobrojnih zemalja pokazuju da je natalitet jako teško povećati. Finansijski podsticaji su imali kratkorajan efekat u nekim situacijama (npr. skoro u Poljskoj) ali moraju biti jako veliki da bi možda proizveli vrlo mali rezultat. Čak i tad nije uvek jasno da li se menja ukupan broj dece ili roditelji samo tajming prilagođavaju podsticajima.
Uobičajeni stav građana o niskom natalitetu je da u Srbiji ne postoje uslovi za zasnivanje porodice, pre svega materijalni, a zatim ni adekvatna zdravstvena zaštita, vrtići… Koliko se stručnjaci slažu sa tim objašnjenjem?
Uglavnom se ne slažu. Opšte je poznato, takoreći golim okom se vidi, da zemlje za višim životnim standardom imaju niži natalitet od onih sa nižim. Međutim, jedina istina koja postoji u tom raširenom mišljenju je da ljudi, generalno, žele decu, i žele više dece nego sto imaju, ali im se subjektivno čini da za to nemaju uslove.
Uvek dosta revolta u javnosti izazivaju tvrdnje da su mladim ženama bitnije karijera i putovanja nego imanje dece. I javno mnjenje tu jeste u pravu, da su to marginalni slučajevi; broj muškaraca i žena koji ne žele decu je minimalan. U tom smislu je negde razumljiv taj gnev da vam neko govori da ne želite decu dok vi, subjektivno – iako se taj osećaj može objektivno sporiti – osećate da ne možete da ih imate.
“U nekoj tački pridike o sebičnosti postaju kontraproduktivne. Mislim da se više treba fokusirati na afirmaciju mnogobrojnih pozitivnih strana roditeljstva”
I u redu je da se ta percepcija ponekad dovodi u pitanje, ali u nekoj tački pridike o sebičnosti postaju kontraproduktivne. Mislim da se više treba fokusirati na afirmaciju mnogobrojnih pozitivnih strana roditeljstva, kad su deca mala ali takođe i kad odrastu, kao i na to da su prepreke za uspešno roditeljstvo često manje nego što nam se čini.
Koje su to pozitivne strane roditeljstva koje bi trebalo isticati?
Najočiglednije, tu je neka emotivna dimenzija, dobijanje i davanje ljubavi. Zatim, deca su u nekoj meri zabavna po sebi ali takođe i ulaznica u razne krugove ljudi i tema – od bebećeg pa odraslog doba, deca su veza sa drugim ljudima i generacijama. Onda je tu pitanje smisla: mladi ljudi, pogotovo u vremenu u kojem religija nema neki značaj, traže smisao zivota, na primer traže profesije koje će ih ispuniti i činiti da se osećaju kao da utiču na društvo. A u stvari je vaspitanje dece najjednostavniji put do tog uticaja, a samo pitanje smisla se više ne postavlja u toj meri. Deca odrasle ljude čine zrelijim, fokusiranijim; na ženama je u toj sferi svakako veći teret ali samim tim psihološki manji recimo u profesionalnoj. Kad odrastu, deca su potencijalno društvo i podrška. Američki ekonomista Brajan Kaplan je izneo u jednoj od svojih knjiga tu tezu, da su deca, što su manja, veći teret, ali kad porastu tim su veća korist. Gajiti i dvoje male dece je iscrpljujuće, ali kad je čovek star, može bez problema telefonirati sa desetoro odrasle dece. Znači deca mu dođu i kao neka dugoročna investicija, naravno bez garancija.
“Gajiti i dvoje male dece je iscrpljujuće, ali kad je čovek star, može bez problema telefonirati sa desetoro odrasle dece, ona su poput dugoročne investicije”
Da, ljudi smatraju da ne mogu sebi da priušte decu zbog niskog standarda, ali ne razmišljaju o tome smeju li sebi da priušte starost bez dece u uslovima niskog standarda?
Nema, naravno, garancije da će deca biti tu da priskoče u starosti ali, bez dece do toga garantovano ne može da dođe.
Kaplan u svojoj novoj knjizi govori o tome kako se obrazovanje sve više produžuje. Koliko se to odražava na natalitet?
Pokazano je na mnogo mesta da rastuće obrazovanje žena dovodi pre svega do odlaganja rađanja a i manjeg nataliteta. Iako i mi idemo u tom smeru, i već dosta ljudi počinje da studira besmislene oblasti na sumnjivim fakultetima da bi imalo bilo kakvu diplomu, ipak nismo još stigli do te terminalne faze u kojoj je SAD i koju Kaplan opisuje u svojoj knjizi o obrazovanju. Radi se o tome da sve više i više ljudi završava fakultete, pa se fakultet očekuje za sve više i više profesija – konabori i vozači taksija su sad uveliko fakultetski obrazovani. Njegova teza je da glavna funkcija obrazovanju u signalizaciji – da diploma pokazuje da smo pametniji, vredniji i veći konformisti od ostalih. A pošto poslodavci vole takve radnike dolazi do galopirajuće inflacije diploma u kojoj će na kraju i čistačice morati imati više doktorata i specijalizacija. Sve je ovo stravično neefikasno i ima niz katastrofalnih posledica, uključujuci i loše efekte na ionako prenizak natalitet.
Kako uticati na subjektivni osećaj da se deca ne mogu priuštiti, a ne razbesneti ljude?
Ljudi su veliki konformisti i svoj život u velikoj meri vode po uzoru na druge. Stoga mislim da je to možda najbolje pokazati primerima. Primeri ljudi sa skromnim primanjima koji su uspešno odgajili decu. Primeri žena sa karijerama koje imaju decu. Primeri ljudi koji su mislili da mogu da priušte samo jedno dete, pa su imali još jedno; primeri roditelja čije dete nisu primili u vrtić pa su se snašli. Itd – znači primeri ljudi koji se suočavaju sa tim nekim često navođenim dilemama i preprekama i koji su ih uspešno razrešili. Ima toga ponekad po novinama ali za medije su po prirodi stvari najzanimljiviji ekstremni primeri (“Bez posla a osmoro dece!”) koji kao model nisu toliko upotrebljivi.
Nekada se ljudima sa mnogo dece govorilo da “nabave televizor”. Koliko svi ekrani koji nam danas odvlače pažnju, i vreme provedeno u virtuelnom svetu, utiču na seksualne navike ljudi i šanse za dobijanje deteta?
Mislim da to kod nas niko ne meri, ali se zna da na primer u SAD, gde se sve ozbiljno meri i proučava, učestalost seksa već dugo vremena opada. Pošto je veliki broj trudnoća “neplaniran”, manje seksa skoro sigurno znači i manje dece.
“Pošto je veliki broj trudnoća “neplaniran”, manje seksa skoro sigurno znači i manje dece.”
Prvo dete žene danas rađaju mnogo kasnije nego pre. Koliko je to presudno i šta bi moglo da se učini da se to promeni?
Nisu bas do kraja jasni efekti toga. Postoje neki dokazi da žene koje kasno krenu ubrazano rađaju decu, pa se vremenski period između trudnoca smanjuje. Npr. u SAD već godinama opada projektovani natalitet, ali je realizovani natalitet, ispostavlja se, u mnogo manjoj meri opao, zato što žene pri kraju reproduktivnog perioda ubrzano rađaju decu. Međutim, realizovani u odnosu na projektovani natalitet kasni nekih dvadesetak godina i niko ni ne zna tačno kakvi će biti rezultati za nove generacije. Dosta toga u ovoj oblasti je neistražena teritorija čak i za one koji se bave time.
Na kraju priče, sve to nije nikakva uteha za žene, koje svakako postoje, koje žele da se ostvare kao majke a u tome nisu uspele. Kazem za žene, jer muškarci nisu bioloski ograničeni na isti način. Ali ni oni ne treba da se zavaravaju da imaju beskonačno mnogo vremena; činjenica da ženski reproduktivni život ima jasno odvojene etape i ograničenja, negde ženama pomaže da se odluče i da budu uporne kad shvate da žele decu. Dok muškarci mogu da plutaju kroz život skoro pa nesvesni da vreme prolazi, žene imaju rok do kad se ta suštinski bitna stvar mora uraditi, ovako ili onako, što uopste ne mora da bude loše. Koliko god da se problem kasnog rađanja često postavlja kao ženski jer su njihove godine izvor biološkog ograničenja za ceo par, više ima muškaraca nego žena koji se u svojim četrdesetim i pedesetim još uvek pitaju da li treba imati decu ili čak misle da “ima još vremena”.
“Više ima muškaraca nego žena koji se u svojim četrdesetim i pedesetim još uvek pitaju da li treba imati decu ili čak misle da “ima još vremena””
Još jedna iluziija koja je često prisutna a koja možda utiče na odgađanje je da “kad dođe vreme, mogu da usvojim decu” ili “toliko ima dece bez roditelja, bolje pomoći njima nego rađati”. Dece – a naročito beba – za usvajanje ima zapravo jako malo; broj potencijalnih usvojitelja daleko prevazilazi broj raspoložive dece tako da to nije neka varijanta na koju treba previše računati.
Na ženama je najveći deo tereta oko fizičke brige o deci, i to je ono što mnogi ženama smeta – koliko je to tačno?
Jedno je sigurno – današnji očevi provode mnogo više vremena sa decom nego što je nekad bio slučaj. Ali opet vidimo da ni to nema kao rezultat neko povećano rađanje, naprotiv. Ono sto je mnogo veca prepreka rađanju, kad su muško-ženski odnosi u pitanju, je nalaženje partnera sa kojim bi se zasnovala porodica. To se dešava sve kasnije. Najveći broj ljudi koji nemaju decu (što je oko 15-20%) ih nema jer nije uspeo da na vreme nađe adekvatnog partnera.
Očevi provode sa decom mnogo više vremena nego ranije, ali čak i majke, koje su nekada nosile kompletan teret brige o deci, danas im posvećuju više sati nedeljno nego nekad. Očigledno su deca postala mnogo „zahtevniji“ posao nego što su bila – kako se to odražava na voljnost mladih da postanu roditelji?
Postoji ta teorija da ljudi imaju manje dece jer su porasla očekivanja o ulaganju u decu. To je svakako nešto što ima smisla razmotriti. Ipak, znamo da je natalitet znatno opao još odavno – u vreme dok smo se po ceo dan igrali napolju, bez nadzora lunjali po gradu i sl, odnosno kad je roditeljstvo bilo nezahtevno po današnjim standardima. Ja sam svojevremeno radila jedno istraživanje na tu temu i nisam pronašla neku vezu između stavova o roditeljstvu i broja dece.
Često se čuje i da je potrebna snažnija podrška parovima koji imaju problema sa plodnošću?
S obzirom na šta se sve bacaju državne pare, što da ne? Od toga bar nema neke štete. Ali ne treba se zavaravati da će to imati neki efekat na natalitet.
Izvor: Detinjarije
