Vaspitanje dece jedan je od najzahtevnijih poslova na svetu i jedna od onih stvari u kojoj su greške često neminovne.
Parovi koji su tek dobili dete često pitaju kada se počinje sa vaspitanjem, pa su mnogi skloni da kažu da se dete vaspitava od kada se rodi, a da se temelji postavljaju do sedme godine, odnosno do polaska u školu.
– Vaspitanje ne počinje od rođenja, jer deca do godinu i po dana, dve ne razumeju vaše verbalne poruke – kaže za Telegraf psiholog Ljubica Bogetić.
Ona navodi da u prvoj godini života ne bi trebalo disciplinovati decu, jer ona to i ne razumeju.
– Sve što bi roditelji trebalo da rade u prvih godinu i po, dve života deteta je da zadovoljavaju njegove potrebe. Da ga nahrane kada je gladno, presvuku, ljuljaju, nose… – nabraja psiholog.
Ona objašnjava da se neki davno ukorenjeni obrasci u vaspitanju na našim prostorima ne pokazuju u praksi kao najbolji izbor stila komunikacije sa decom u najranijem uzrastu.
Period od 3. do 7. godine ključan za formiranje karaktera
Sagovornica Telegrafa objašnjava da je to prva faza adaptacije u formiranju ličnosti, posle koje dolazi faza socijalizacije i koju neki ljudi pogrešno identifikuju sa vaspitanjem, koje je mnogo širi i kompleksniji pojam.
– Period od treće do sedme godine života deteta ključan je za formiranje tipa ličnosti. On često ume da potraje i do devete godine i najviše se odnosi na socijalnu adaptaciju, koju većina ljudi podvodi pod vaspitanje. To je način na koji se dete ponaša, koliko je ono što se kod nas kaže kulturno ili nekulturno, kako se socijalizovalo u školi sa vršnjacima – objašnjava psihoterapeut.
Bogetić ističe da na formiranje tipa ličnosti, odnosno karaktera utiču dve stvari – temperament, koji svako od nas nasleđuje i vaspitanje koje stičemo.
– U periodu od treće do sedme godine života dete se adaptira na zahteve okoline, odnosno porodice i okruženja, i odgovara na njih tako što već počinje da shvata koje ponašanje je prihvatljivo, a koje ne. Onda se prilagođava na osnovu toga i ispituje granice. Naravno, u ovoj fazi najveći uticaj imaju roditelji, a tu su i bake, deke, vaspitačice u vrtiću – objašnjava Bogetić.
Prema njenim rečima, obrasci ponašanja koje smo usvojili u tom periodu pratiće nas kroz sva životna doba, sa manjim ili većim promenama koje budemo pravili radom na sebi.
– U tom periodu formira se 80 odsto našeg karaktera koji će nas pratiti čitavog života. Naravno da to nije “zakucano” i da možemo da se menjamo, ali tek kasnije, kada odrastemo i postanemo svesni toga što je, između ostalog, i svrha psihoterapije. U momentu kada smo usvajali neki obrazac ili stvarali neki odbrambeni mehanizam, to je bio jedini način da “preživimo” tu situaciju i to je bilo ispravno. Kasnije shvatamo da su neki od tih obrazaca za nas štetni i možemo da ih menjamo kroz rad na sebi – navodi Bogetić.
Ono što roditelji ugrade u temelje ličnosti, decu prati celi život
Sagovornica podseća da na karakter i vaspitanje posle sedme godine i polaska u školu utiču i društvo, kao i okruženje i navodi primer trenera ukoliko se dete bavi sportom.
– To je, naravno, uticaj u manjoj meri od onog koji ste imali do sedme godine na formiranje karaktera, ali se promene dešavaju. Ove promene su naročito karakteristične za period adolescencije – objašnjava Bogetić.
Ipak, na karakter i vaspitanje deteta najvažniji i najveći uticaj svakako imaju roditelji:
– Kakvo ćete samopouzdanje imati kao odrasla osoba zavisi od mnogo toga, pa i od one prve faze, odnosno zadovoljenja potreba u najranijem dobu. Kasnije, ono zavisi od očekivanja roditelja i okoline od treće do sedme godine.
Bogetić poručuje da bi roditelji svakako trebalo da imaju na umu kada vaspitavaju decu da će ih ono što im ugrade u temelje njihove ličnosti u prvih sedam godina pratiti do kraja života.
Preuzeto: srbijadanas.com
