Psihosomatske tegobe kod dece

Kada duša pati, telo strada. Tom problematikom se bave  stručnjaci različitih profila: lekari (pedijatri, psihijatri,  pulmolozi, endokrinolozi, gastroenerolozi…), biohemičari,  psiholozi, pedagozi, vaspitači, a ponajviše roditelji kada im deca, „iz neobjašnjivih razloga“ dobiju proliv pred odlazak u vrtić, povraćaju pred takmičenje, postaju sklona prehladama ili temperaturama posle smrti nekoga bliskog, ili dobijaju astmatčne napade uvek kada se podigne tenzija u porodici. Tada govorimo o psihosomatskom ili, u novije vreme,  psihofiziološkom poremećaju kod dece.

Izraz psihosomatika ili psihofiziologija označava sa su duša (psiha)  i telo (soma) povezani, i da utiču jedno na drugo. Kada smo bolesni, npr.imamo grip, malaksali smo, neraspoloženi, bezvoljni, „vuče nas krevet“. I obrnuto, ukoliko smo duže vreme „pod pritiskom“, može da se razvije glavobolja, povišeni krvni pritisak, sklonost infekcijama zbog pada imuniteta… Zbog toga, nikada ne treba ignorisati žalbe na bol kod dece, posebno ne rečima „nije ti ništa“.  Neophodno je obratiti se prvo pedijatru, pa nakon pregleda i na  eventualne dodatne dijagnostike. Ukoliko su otklonjeni fiziološki uzroci npr.bola u stomaku ili glavobolje, simptomi odražavaju emocionalno stanje deteta, tako da se ono upućuje, zajedno sa roditeljima, dečjem psihologu.

Deca koja imaju predispoziciju da razviju psihosomatski poremećaj su introvertna i aleksitimična. Šta to znači? Reč je o deci koja su okrenuta ka sebi, povučena su, ćutljiva, imaju slabije izraženu emocionalnu ekspresivnost, „zatvorena“, i aleksitimična – nemaju reči za emocije, tj. nisu u stanju da rečima opisu kako se osećaju. Tada „rade“ organi, a najčešće emocije koje se potiskuju su strah, ljutnja i bes, ali i ambivalencija, visoke ambicije i dugotrajna anksioznost. Sve to  može dovesti do poremećaja psihofizioloških funkcija.  Kod  dece koja pokazuju sklonost ka ovakvim tegobama izostaje mašta, fantazija, igra rečima…

Dakle, deca koja su u riziku da razviju psihosomatske tegobe su ona koja su duži vremenski periodizložena psihološkom pritisku ili stresu, a nisu u stanju da rečima opišu sta osećaju, povučena su ili suprotno, preambiciozna.

Načešći psihosomatski poremećaji u detinjstvu su sledeci:

  • Psihofiziološki poremećaji kože (dermatitisi, urtikarija, svrab, alopecija…- kod hipersenzibilne dece koja „apsorbuju u kožu“ svešsto se dešava)
  • Psihofiziološki poremećaji respiratornog sistema (astma – „plač bronhija za majkom“, vezana za strah od napuštanja, alergije). Kod dece koja boluju od astme se nailazi na podatak da su vrlo emocionalno nesigurna u detinjstvu.
  • Psihofiziološki poremećaji kardiovaskularnog sistema (hipertenzija je često pokazatelj potisnutog besa, gneva i agresivnosti. Telo se stalno sprema za borbu, ali borbe nema, izostaje…)
  • Psihofiziološki poremećaji gastrointestinalnog trakta (prolivi, povraćanje…-kod pasivne dece, uplašene i anksiozne). Povremeni i ponavljani, jaki trbušni bolovi kod osetljive, napete dece povezani su sa strahom, kaznama, prevelikom brigom u porodici i čestim konfliktima. Poremećaji ishrane (anoreksija/bulimija) takođe neki autori svrstavaju u ovu grupu.
  • Psihofiziološki poremećaji urogenitalnog trakta (učestalo mokrenje, menstrualne tegobe…)
  • Psihofiziološki poremećaji endokrinog sistema (npr.dijabetes, hipo/hipertieoza)
  • Glavobolje su gotovo uobčcajene i u detinjstvu i u mladosti (spadaju u poremećaje CNS-a). Često se javljaju sa polaskom u školu. Mogu biti praćene povraćanjem, napetošću mišića, mrzovoljom, nesanicom, plačom… neposredni povod bolova u glavi najčešće su konflikti sa vršnjacima, agresivnost roditelja,strah od odgovaranja ili neuspeha…Migrene se javljaju kod dece koja su živahna, anksiozna, inteligentna, druželjubiva, sklona savršenstvu, tačnosti i urednosti. Uzroci migrena se sagledavaju u potiskivanje neprijatnih emocija.

U detinjstvu i mladosti, poremećaji psihosomatskog tipa nisu toliko česti kao kod odraslih jer za njihov nastanak je potrebno povremeno i dugo izlaganje stresorima, unutrašnjim ili spoljašnjim, kao i potiskivanje emocija. Zato, kod dece radije govorimo o somatizaciji – ispoljavanju emocija kroz govor organa, gde se šalje signal da nesto nije u redu. Kroz određeni organ mozak negativnu emociju prevodi u ponavljajući telesni simptom, duži vremenski period.

Pojedina deca nemaju razvojne kapacitete suočavanja sa stresom niti mogu da „prorade“stres na zdrav način. Ukoliko sve to dugo traje, a ne iskazuju verbalno sopstvenu trpnju, postoji realna mogućnost telesnog odgovora. Zato, nikako ne treba zanemarivati telesne žalbe i bolove kod dece, naročito iz grupe navedenih sistema organa. Konsultujte se sa pedijatrom i ukoliko se dodatnim analizama ne uočavaju objektivni organski uzrocnici, potrebno je psihološko savetovanje i psihoterapija.

Preuezeto: Mojpedijatar.co.rs

Be the first to comment

Leave a Reply