Odrasli često smatraju da su odgovorni za rešavanje sukoba između dece, pa čak i kada nema potrebe za time, preuzimaju ulogu sudije.
Posmatram tako jednog dana dve svoje devojčice u igri i gomilu “sudija” oko njih kako dele pravdu.
“Daj njoj, pusti je, ona je mala”.
E, tako počinje… Roditelji tvrde deci da ih podjednako vole i poštuju, ali neka starije dete popusti jer su brat ili sestra još mali. Onda se nastavlja sa stereotipima:
“Skupi te igračke, ona je mlađa”, “Kako si smela da razbiješ šolju, ti si velika”.
Jadna starija deca, jedva odgovorna za sebe, a već smo im na teret stavili i mlađu braću i sestre. A očekujemo da se rado igraju zajedno i da ih vole.
Osnovno pravilo u vršnjačkoj igri je ne prekidati decu, ne učestvovati, ne sugerisati, ne suditi!
Oni kroz igru, od najmanjih nogu, uče o međusobnim odnosima i kako da se izbore za svoje mesto. Uče se da samostalno donose odluke i snose posledice za svoje postupke. Ako se roditelji često mešaju u međusobni odnos svoje dece, oni će naučiti da uvek traže „trećeg“ za rešavanje problema.
Konflikti i na najmanjem uzrastu mogu biti vrlo konstruktivni i poučni, nemojte im oduzimati pravo da uče i sami pronalaze rešenja i naravoučenija. Naravno, granica mora da postoji, svaki vid nasilja treba odmah prekinuti sa jasnim objašnjenjima o pravilima poštovanja drugih.
Preuzeto: Yumama.com
