Pravovremeno prepoznavanje i adekvatan tretman mentalnih poremećaja doprinose očuvanju i unapređenju psihofizičkog razvoja dece i stvaraju uslove za njihov kvalitetan život u odrasloj dobi, kaže za Ljubav i zdravlje prof. dr Vladimir Knežević.
Koji su to sve mentalni poremećaji najčešći u populaciji dece i adolescenata? Kako ih na vreme prepoznati, šta roditelji treba da rade, kome da se obrate za pomoć i kada? Koje su osnovne karakteristike deteta koje ima mentalni poremećaj, šta su i znaci za alarm u porodici da nešto nije u redu, da se sa detetom nešto dešava. Na ova i mnoga druga pitanja u vezi sa ranim prepoznavanjem mentalnih poremećaja dece za Ljubav i zdravlje govori prof. dr Vladimir Knežević, specijalista psihijatrije i sudske psihijatrije, upravnik Klinike za psihijatriju Kliničkog centra Vojvodine.Očuvanje i unapređenje zdravlja dece predstavlja prioritet za roditelje, sistem zdravstvene zaštite i društvo uopšte. Činjenica da se u populaciji mladih odigrava intenzivni biološki i psihološki razvoj doprinosi njihovoj psihičkoj ranjivosti. Pravovremeno prepoznavanje i adekvatan tretman mentalnih poremećaja doprinose očuvanju i unapređenju psihofizičkog razvoja dece i stvaraju uslove za njihov kvalitetan život u odrasloj dobi – kaže prof. dr Knežević i iznosi alarmantne brojke koje se tiču mentalnih poremećaja kod dece i mladih.
Mentalni poremećaji dece u brojkama
Činjenice koje govore u prilog potrebe za dodatnim naglašavanjem značaja ranog prepoznavanja i tretmana mentalnih poremećaja kod mladih jesu:
* svaki šesti stanovnik zemlje pripada populaciji starosti između 10 i 19 godina
* poremećaji mentalnog zdravlja nose 16 odsto globalnog tereta bolesti kod dece između 10 i 19 godina
* 50 odsto svih mentalnih poremećaja započne do 14. godine, ali se većina ne prepoznaje i ne leči
* depresija je jedan od vodećih uzroka bolesti i onesposobljenosti u populaciji adolescenata
* suicid je treći vodeći uzrok smrti u populaciji osoba između 15 i 19 godina
Shutterstock
Kako prepoznati poremećaje
Kako prepoznati poremećaj ako je dete malo, a kako kada je adolescent?
– Specifičnost dece u ovom smislu jeste činjenica da oni nemaju mogućnosti da samostalno prepoznaju svoje psihičke tegobe i da zatraže medicinsku pomoć. Nažalost, ni roditelji često ne prepoznaju poremećaje mentalnog zdravlja svoje dece zbog neupućenosti ili negiranja ozbiljnosti problema i potrebe za lečenjem. Savremena istraživanja ukazuju na veoma učestalu pojavu nedopustivo kasnog prepoznavanja različitih psihijatrijskih poremećaja dečjeg doba. Vremenski period koji protekne od prvog ispoljavanja simptoma do javljanja stručnjacima je veoma dug. Na primer, od primomanifestacije depresije do postavljanja dijagnoze prođe i do 10 godina. Ukoliko se kasno prepoznaju, mentalni poremećaji se veoma otežano leče i ne dolazi do stanja potpune remisije. Važno je naglasiti da se danas većina mentalnih poremećaja uspešno leči i da najveći broj dece sa mentalnim poremećajima nastavlja nesmetano svoj život u zajednici. Želim da podsetim na nekoliko poremećaja mentalnog zdravlja koji se javljaju u populaciji mladih, a to su dečji autizam, hiperkinetski poremećaj, samopovređivanje i zloupotreba psihoaktivnih supstanci – kaže prof. dr Vladimir Knežević.
Autizam
Dečji autizam predstavlja poremećaj koji postoji u svim aspektima funkcionisanja sa posebnim akcentom na:
Shutterstock
– socijalne interakcije, gde se registruje oštećenje u komunikaciji sa drugim osobama
– teškoće u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji
– ograničen repertoar ponašanja, koje se često stereotipno ponavlja
Značajno je istaći da ne postoji medicinski test za postavljanje dijagnoze autizma, a kao pomoć roditeljima strukovne organizacije navele su pet znakova koji, ukoliko postoje kod deteta, upućuju na potrebu za daljim ispitivanjem: ne guče sa 12 meseci, ne gestikulira (pokazuje, maše pa-pa, hvata) sa 12 meseci, ne izgovara nijednu reč sa 16 meseci, ne govori fraze od dve reči sa 24 meseca, ako dođe do gubitka govora ili već razvijenih socijalnih sposobnosti, kaže prof. dr Vladimir Knežević i nastavlja:
– Više epidemioloških studija u Evropi su pokazale promenljive prevalence (ukupan broj obolelih osoba unutar neke populacije u datom vremenskom trenutku u odnosu na celu populaciju, bez obzira na to kada se konkretna bolest pojavila, prim. aut.) – od 2 do 30 dece na 10.000. Po pravilu, autizam nastaje pre 3. godine, i to četiri do pet puta češće kod dečaka. Autizam traje čitav život, sa odrastanjem slika autizma se menja, neka deca postaju otvorenija, druga razviju govor, dok je kod nekih napredovanje minimalno ili se razvijaju novi problemi. Oko 2/3 dece sa dijagnozom autizma ostaje zavisno i nesamostalno, to zahteva kontinuiranu negu roditelja ili smeštaj u specijalizovane ustanove. Samo 10% dece dostigne značajan stepen nezavisnosti, a još manji broj je sposoban za posao i samostalno privređivanje – objašnjava naš sagovornik.
Hiperkinetski poremećaj
Još jedan čest poremećaj kod dece je hiperkinetski poremećaj. O tome kakav je to poremećaj i kakve posledice ostavlja na psihu deteta, a kasnije odrasle osobe prof. dr Knežević kaže:
unsplash.com
– Hiperkinetski sindrom je neurorazvojni poremećaj dečje dobi i karakteriše se slabošću pažnje, hiperaktivnošću, impulsivnim ponašanjem, kao i posledičnom oštećenom funkcionalnošću. Prevalenca kod školske dece varira od četiri do 12 odsto. Odnos prevalence poremećaja između dečaka i devojčica se kreće od 3:1 do 9:1 u korist dečaka. Aktuelna istraživanja pokazuju da problemi u ponašanju perzistiraju i u odrasloj dobi kod 40-60 odsto dece, što nas navodi na zaključak da se u velikom broju slučajeva radi o hroničnom poremećaju. Među pacijentima čija simptomatika gubi intenzitet tokom adolescencije, ishod je sličan kao i kod zdravih u pogledu postignuća u radu, socijalnom funkcionisanju, upotrebi lekova i alkohola, mada ne i u pogledu školskih i akademskih uspeha i postignuća – kaže prof. dr Knežević.
Samopovređivanje
Čest “znak” da se nešto dešava sa psihom deteta je i samopovređivanje, koje roditelji često kasno primete, jer dete to uspešno krije. Kako pomoći ovoj deci?
– Samopovređivanje je čest fenomen kod adolescenata koji predstavlja namerno i ponavljajuće nanošenje povreda, bez suicidalne namere. S obzirom na to da se samopovređivanje većinom odvija u tajnosti, teško je proceniti stvarnu učestalost ovog problema. Na ovom mestu ističem da samopovređivanje nije privlačenje pažnje, to je način podnošenja emocionalnog bola. Preplavljenost negativnim osećanjima (teskoba, rezignacija) i pitanje kako se nositi s njima su u osnovi samopovređivanja. Otežavajuća okolnost u borbi da se samopovređivanje suzbije jeste to što se posledice koje ostaju na telu mogu dugo kriti. Ako adolescent koji se samopovređuje oseti da druga osoba može da razume njegovo ponašanje i da je spremna da sasluša, to će ga ohrabriti da se otvori i govori o svojim osećanjima. Ovo može voditi zdravijem načinu suočavanja sa teškim osećanjima i započinjanju tretmana – objašnjava naš sagovornik.
Zloupotreba psihoaktivnih supstanci
Droga i psihoaktivne supstance takođe su velika opasnost po psihičko, a kasnije i fizičko zdravlje mladih, a koja vreba skoro svakog mladog čoveka koji ne može ili ne uspeva da pronađe pomoć, a ima problem.
Shutterstock
– Zloupotreba supstanci predstavlja obrazac upotrebe koji izaziva oštećenje zdravlja, koje može biti fizičko ili mentalno. Prema proceni Ujedinjenih nacija, broj mladih u svetu koji su u nekom periodu koristili marihuanu je 13,5 odsto, inhalante 7,7 odsto, ekstazi 2,6 odsto, kokain 1,9 odsto i heroin 1 odsto. Takođe, navodi se da neka deca već zloupotrebljavaju droge u uzrastu od 12 ili 13 godina, što verovatno znači da neki počinju još i ranije. Zloupotreba droga među mladima i dalje predstavlja strategiju da se nose sa različitim socioekonomskim i psihološkim problemima. Imajući u vidu da su mladi ranjiva populacija, od suštinske je važnosti potencirati prevenciju, rano prepoznavanje i adekvatan tretman – kaže prof. dr Knežević.
Znaci upozorenja
A jedna od sigurnih signala da se nešto dešava u duši mladog čoveka je promena ponašanja.
– Nagle promene ponašanja i društvena ili školska disfunkcionalnost kod dece svakako predstavljaju alarm roditeljima da se obrate stručnim službama u vidu pedijatara, lekara školske medicine ili psihologa koji će u okviru svojih kompetencija započeti dijagnostiku i tretman ili uputiti dete stručnjacima iz oblasti razvojne psihijatrije – kaže prof. dr Vladimir Knežević.
Preuzeto: informer.rs
