Broj proizvođača domaće hrane u Srbiji raste, a oko 6.000 njih poseduje sertifikat “organski” koji izdaje Ministarstvo poljoprivrede .
“Samo oni koji imaju organski sertifikat mogu sebe da zovu organskim proizvođačima”, kaže za Tanjug savetnik predsednika Privredne komore Srbije Veljko Jovanović i naglašava da je proizvođačima sertifikat izuzetno važan jer im pruža bolje mogućnosti za plasman na tržištu.
“Reč organski se koristi često i paušalno i poistovećuje sa neprskanim i netretiranim. Organski proizvod je organski i po načinu proizvodnje i po važećim propisima, po listi dozvoljenih sredstava kojima se tretira – preparatima koji ne utiču na biodiverzitet i kvalitet zemljišta”, rekao je Jovanović za Tanjug.
U Srbiji postoji šest sertifikacionih kuća koje su ovlašćene od Ministarstva poljoprivrede da izdaju sertifikate i sa kojima proizvođači mogu sklopiti ugovor, objašnjava Jovanović, a nakon perioda konverzije, koji obuhvata razne provere i analize, dobijaju sertifikat i sertifikaciona kuća sprovodi redovnu kontrolu.
“Na primer, džem od maline, voćka mora da bude organska ali i sama prerada mora da bude sertifikovana. Ako se dodaje šećer on mora da bude organski, a najviše pet odsto nesertifikovanog proizvoda, dodatka može da se nađe gotovom u proizvodu”, navodi Jovanović.
Neki proizvođači su za svoje proizvode izradili sertifikate o organskom poreklu i načinu proizvodnje, dok drugi ističu da je jedina prepreka to što sertifikovanje zahteva dodatni novčani izdatak.
Kupci su podeljeni, i neki ističu da im je sertifikat važan, drugi ipak, kako kažu “veruju na reč”, a ima i onih iskusnih koji kažu da se “zdrava hrana prepozna”.
Većina upitanih kaže da nezavisno od toga da li domaći proizvod poseduje organski sertifikat ili ne, radije kupuju hranu “sa sela” nego onu u supermarketima.
Mali proizvođači domaće hrane uglavnom ističu da je posao počeo sasvim slučajno, od svega “nekoliko tegli ili flaša” za prijatelje i poznanike, dok ima i onih koji su rešili da napuste grad i počnu da se bave – poljoprivredom.
“Bili smo podstanari u Beogradu, i 2016. godine smo kupili domaćinstvo u okolini Valjeva, sa ciljem da započnemo sopstvenu proizvodnju. Veći zasad smo napravili početkom pandemije, a ubrzo je 1.000 teglica džema od šljiva isporučeno za Beograd, u roku od par dana”, ispričala je Nevena Arntić iz Osladića kod Valjeva.
Dodaje da su se njeni proizvodi ove godine našli i u Čikagu, Kanadi, Parizu i Beču, a da planiraju i proširenje ponude i proizvodnje.
“Pre 15-ak dana smo od grada Valjeva dobili subvenciju od 70 odsto za kupovinu pasirke za voće i povrće, što će nam dosta pomoći u proširenju i unapređenju posla”, rekla je Antićeva.
Vladimir Radić domaći ajvar priprema u svom domaćinstvu u Velikoj Plani, i kaže da je sve počelo jako davno kada je prijateljica njegove majke naručila nekoliko tegli za zimnicu.
“Ona je zamolila majku da joj pripremi zimnicu, doneo sam tih 10 tegli ajvara kod nje na posao, u Beograd, njene kolege su probale, i od tih 10 smo napravili 100”, priseća se Radić.
U Beograd u sezoni, kaže, gotovo svake nedelje dovoze slatku i slanu zimnicu, a sada ima kupce i u Novom Sadu.
Dovoze i na adresu, te kao najveću poteškoću navodi velike saobraćajne gužve, jer kako kaže, kupaca ima mnogo, a nedovoljno vremena.
Što se izvoza tiče, nema ambicije, jer, kaže – teško postiže da proizvede i za sve kupce ovde, međutim, oni koji su u poseti Srbiji, neretko domaće proizvode ponesu sa sobom u povratku u zemlje EU.
“Moja kuća je na autoputu, ja organizujem i doručak, oni svrate kada krenu nazad u EU, i obavezno nešto ponesu, koliko ko može”, rekao je Radić.
Iz sela Rudnica u podnožju Kopaonika u Beograd dva puta mesečno stižu i domaći sir i zimnica, a Ana Karanović kaže da svoj put kreće oko četiri ujutru.
“Treba nam oko 3 – 4 sata do Beograda, a radimo i dostavu ovde od vrata do vrata. Proizvodnja Ukusi Kopaonika je nastala u vreme korone, oglasili smo neke naše proizvode u jednoj grupi na fejsbuku i od tada širimo posao, osim mlečnih prerađevina sada imamo preko 50 proizvoda”, rekla je Karanovićeva.
Što se tiče izbora kupaca, kaže da ne može da izdvoji ništa što se posebno traži, potražnja je gotovo jednaka i za mlečne proizvode i za zimnicu, džemove, sirupe.
“Posle korone ljudi su se osvestili, shvatili da je budućnost u zdravoj hrani i zdravoj čistoj vodi. Ne mogu da izdvojim ništa posebno svi domaći proizvodi bez konzervansa i pesticida se prodaju”, rekla je Karanovićeva.
Takođe kaže da nemaju ambicije za izvoz, jer bi promene u proizvodnji zbog veće količine iziskivale odstupanje od tradicionalnog načina pripreme.
“Mi smo mali proizvođači sve što napravimo prodamo ovde u Beogradu, a da bi izvozili to bi iziskivalo promene u našoj proizvodnji ne bismo sigurno mogli da pratimo taj kvalitet. Mi sve obrađujemo ručno bez upotrebe pesticida i hemijskih sredstava”, objasnila je Karanovićeva.
Kao najveću poteškoću navodi sam put do Beograda, i pripremu, odnosno pakovanje, koje sve ukupno nekada oduzme i tri dana.
U Beogradu rade dostavu, a za ostala mesta širom Srbije, pakete proizvoda dostavlja brza pošta.
Na parkingu kod Sava centra u Beogradu, ekipa Tanjuga je zatekla nekoliko malih proizvođača, ali i veliki broj Beograđana koji su došli po svoju naručenu zimnicu, i svi kažu isto – “domaći proizvodi se traže i vrlo rado kupuju”.
