Od pojave prvog klasnog društva pa do prve pismenosti, pre oko 4000 godina p.n.e. pa do 5. veka n.e. (pad Zapadnog rimskog carstva) vlada robovlasničko društvo. To je doba kada se ljudsko društvo delilo na dve klase: robovlasnike i robove. Sva prava pripadala su robovlasničkoj klasi,a robovi su bili potpuno obespravljeni.
Kod antičkog društva koje je bilo organizovano u Sparti, Atini i Rimu vaspitanje je bilo veoma karakteristično. U vaspitnom sistemu su postojale bitne razlike, a zajedničko im je to što je vaspitanje bilo samo za decu robovlasničke klase.
Deca robova nisu imali pravo na školovanje, a njihovo vaspitanje je bilo samo u okviru procesa rada gde su bili ravnopravni sa odraslima. Postojala su dva vaspitna sistema: vaspitanje robovlasničkog i vaspitanje robovskog podmlatka.
Prvi sistem je bio organizovaniji, dok je drugi bio samo priprema za život, bez intelektualnog vaspitanja. Robovi, u to vreme, nisu smatrani ljudima, već oruđima koji govore, tako da su smatrali da njima nije bilo potrebno vaspitanje. Oni su bili osuđeni da rade, a rad u to vreme je smatran za nešto sramno. Klasni karakter vaspitanja u robovlasničkom društvu bio je jednak u svim robovlasničkim državama.
Majčina glavna uloga bila je da ostane kod kuće i brine o deci. Deca su morala da poštuju i oca i majku, toliko da pred njima nisu smeli da izgovore neku nepristojnu reč ili da se nepristojno ponašaju. Nakon prvih nekoliko godina detinjstva, ulogu majke u vaspitanju dečaka je preuzimao otac, a majka bi nastavljala da sa ćerkama vodi domaćinstvo. Veliki deo vaspitanja dečaka svodio se na neprestanu imitaciju ponašanja oca. Dečaci su se obrazovali samo onoliko koliko je to bilo potrebno za svakodnevni život običnog Rimljanina. Dečaci su vežbali atletiku, trčanje, jahanje, rvanje, plivanje… Ponekad bi u porodici učili da čitaju, pišu i računaju. Cilj vaspitanja u ovom periodu bio je da se na decu prenesu tradicionalni običaji.
Piše: Vanja
