Nemoj da: udaraš seku, štipaš seku, piješ vodu iz bazena, kakiš u gaćore, piškiš u krevet, stavljaš prljave ruke u usta, izazivaš batu, ližeš prljave igračke, ližeš kolica u supermarketu, praviš haos tokom kupovine, sediš tako blizu tableta, non stop da plačeš, da vrištiš, otimaš igračke, da se svađaš, da voziš po sredini puta, da me grizeš…
Prdeo, govorio- isto ti je.
Tu rečenicu je pred nama i nama, njenim unucima, naša baka Mara najčešće ponavljala. Nikad osuđujući, nikad kao da jadikuje, prekoreva, već više onako usput, utefteri za sebe. Tiho konstatuje.
I ode dalje. Nakon što je mirno isprobala sve za šta je verovala da će da deluje, do nas da dopre.
Ode da radi nešto pametnije.
I evo ga! Taj porodični arhetip kao zloduh se nadvio iznad moje savršene predstave o roditeljstvu. Da, teoretske. Začete još pre začeća, dok još o deci nisam imala ni pojma, ali sam se za njih spremala gutajući brdo literature o razvojnim fazama. Verovala da se spremam, tačnije. Evo ga kezi mi se u lice, puca od smeha, a ja?
Pucam po svim šavovima.
Kako su se pod našim krovom sudarili kriza druge, kriza treće godine, preduga pecaroška apstinencija i kriza srednjih godina (u daljem tekstu, iz obzira prema autorki, postpubertet), pucam jer pucam u prazno.
Jer besomučno ponavljam u krug iste rečenice.
A to ni do koga ne dopire.
I ne da mi dođe da odem, nego bih iz sopstvene kože da iskočim, da pobegnem.
Stigle su nas razvojne faze.
Ona moja do juče divna deca odjednom kao da su u posedu samog đavola. Uši im je zaglunuo, glasne žice podmazao, u dupeta ubacio sveže pundravce najnovije generacije, u glave neke sulude ideje da imaju svoje “ja”, svoju volju i mišljenje, iako ta ista dupeta još uvek brišem ja. A i noseve.
Glina za koju sam verovala da smo je divno oblikovali odjednom mi klizi pod prstima, otima se, raspada.
Ne zna šta hoće, ali zna šta neće- neće ništa! Sve je NE.
Ne kod njih, nemoj ko mene.
Nemoj da: udaraš seku, štipaš seku, piješ vodu iz bazena, kakiš u gaćore, piškiš u krevet, stavljaš prljave ruke u usta, izazivaš batu, ližeš prljave igračke, ližeš kolica u supermarketu, praviš haos tokom kupovine, sediš tako blizu tableta, non stop da plačeš, da vrištiš, otimaš igračke, da se svađaš, da voziš po sredini puta, da me grizeš…
Suludo je, zar ne? Takve stvari tražiti od deteta. Sad kad ih vidim ovako napisane i meni tako izgleda. To onda više i ne bi bilo dete.
I to je prvo što sam uradila. Sve “Nemoj” molbe sam zapisala.
I nad njima se sita ismejala.
Gleda me s kraja rečenice onaj usud kezavi, sada mrtav ozbiljan, silazi s tačke na i, mudruje- …kažem ti ja, iskuliraj, opusti se.
Sve ikad napisano o fazama razvoja i krizama sam, uz dužno poštovanje autorima što su diplomirali, bacila. Ništa vam to ne treba. Po tome se radi kad ste zdrave pameti. Kako, to još nisam dokučila, pošto je to uglavnom kad deca nisu sa vama.
Razvojne faze su vam kao grip. Ako radite po receptu, traju dve nedelje, ako se ne držite uputstva, trajaće 14 dana! Jedino što možete je- da izdržite. Naravno, na nogama.
Umesto galame?
Ignorišite. Ne decu, već pundravce, ponašanje. Ćutanje je nekad najbolji način da se ono bitno kaže. Tišina se ponekad čuje najglasnije. Kad nastane dreka, dišite. Setite se gripa- proći će.
Budite strateg, o granicama pregovarajte kad nastupi zatišje. Kao papir kad izleti iz štampača, kad tad mora da padne. Na sličan način sila zemljine teže radi i za vas. Sve što izgovorite, kad tad će da “legne”.
Kažu da se deci sluh formira najkasnije do 40-te.
A do tada? Idite radite nešto pametnije.
I ne zaboravite da im besomučno ponavljate jedinu rečenicu koja dopire, jedinu sa kojom nema greške: ma šta radio, volim te.
Na neki samo vaš način.
Ili, kao moja baka: prdeo govorio, isto ti je.
Preuzeto: Mojpedijatar.co.rs
