Tokom 1600-ih, mnoge Italijanke nisu imale puno šansi da izbegnu neželjene brakove. Tada bi smrtonosni otrov poznat pod imenom tofanska voda stupao na scenu. Bio je bez boje, mirisa i ukusa, a Italijanke su ga skoro 20 godina koristile kako bi se rešile svojih muževa.
Motivi ovih žena nisu uvek bili isti, ali su rezultati jesu. Otrov je delovao brzo i tiho i ubijao je ne ostavljajući trag. Procenjuje se da je do 1650-ih, tofanskom vodom ubijeno oko 600 ljudi.
Rođena u Palermu, u Italiji oko 1620. godine, Đulija Tofana je znala šta znači smrt. Kada je imala samo 13 godina, žena po imenu Tofanija d’Amado, verovatno njena majka, je pogubljena jer je otrovom ubila, kako neki izvori tvrde, svog muža.
Đulija Tofana je navodno nastavila majčinim stopama koristeći porodični recept za spravljanje otrova. Tofana je u svoj otrov verovatno mešala arsen, olovo i beladon.
Ona je pokrenula unosan posao u Rimu. Unajmila je i saradnike da vode tajnu apoteku i prodaju smrtonosni napitak.
Ubrzo je na desetine muškaraca počelo da umire jer su žene očajnički želele da napuste nesrećne brakove ili da dobiju novac od nasledstva i počnu život iznova.
Za ove žene tofanska voda je bila savršeno oružje. Dolazila je u jednostavnoj boci koju su mogle da sakriju među svojim toaletnim potrepštinama. Nije imala miris i ukus, što je značilo da su lako mogle da je sipaju u hranu i piće, a da muž to ne primeti.
Efekti tofanske vode imali su simptome stvarnih bolesti. Prva doza izazvala je simptome slične prehladi. Druga je izazvala bolove u stomaku, povraćanje i dijareju. A treća ili četvrta doza bi žrtvu odvukle u smrti.
Đulija Tofana je gotovo dve decenije neometano prodavala svoj otrov. Sve dok, kako kaže jedna od priča, jednu njenu klijentkinju nije počela da grize savest.
Nakon što je prineo kašiku ustima, žena je ipak odlučila da mu prizna da je u supi otrov. Tada je klupko počelo da se odmotava.
Na zahtev muža, priznala je odakle joj otrovna voda.
Druga priča kaže da su žene počele da priznaju ubistva svojim sveštenicima.
Smrt Đulije Tofane
Nije sasvim poznato kako se završio život ove pravljačice otrova. Nakon priznanja klijentkinja, ona je najverovatnije uhapšena. Nakon suđenja, ona je mučena i ubijena, kao i njeni saradnici i određen broj klijentkinja iz niže klase. Neki od njenih istaknutijih klijenata su pošteđeni na zahtev pape.
Međutim postoje i istoričari koji smatraju da Đulija možda nije doživela tako strašnu sudbinu. Oni tvrde da se desilo nekoliko suđenja, od kojih se jedno odigralo 1658. godine. Grupa istoričara tvrdi da ga je Đulija Tofana propustila. Istoričar Majk Deš sa Univerziteta u Kembridžu sugeriše da je Tofana umrla najverovatnije, 1651. godine. On veruje da se njenim saradnicima i klijentima sudilo bez nje.
Legenda o tofanskoj vodi i ubilački nastrojenim Rimljankama vremenom je rasla. Priče o stotinama mrtvih muževa proširile su se celom Evropom. Čak se i kompozitor Volfgang Amadeus Mocart zabrinuo da je otrovan tofanskom vodom kada je 1791. godine u 35. godini počeo da pati od neobjašnjive bolesti.
“Siguran sam da sam otrovan”, napisao je Mocart. “Ne mogu da se oslobodim ove ideje… Neko mi je dao tofansku vodu i odredio tačno vreme moje smrti.” Mocart je zaista umro pod misterioznim okolnostima, međutim nema nikakvih dokaza da je uzrok tome bila tofanska voda.
Izvor: Nacionalna geografija Srbija
