Svako vreme sa sobom nosi svoje breme. Pre ili kasnije ono promeni težinu i one koji ga nose. Nekada su i te težine manifest svemu što se u nas ulaže i što trebamo postati jednom kada odrastemo, ako odrastemo ikada. Kada su me učili, roditelji su imali blagodati vremena u kome im niko oduzimao primat učenja. Bili su glavni i gotovo jedini izvor iz kog sam crpila energiju, znanje i informacije. Bili su uzori, dobri ili loši, bili su moji. Danas je pak izazov i biti to u konkurenciji sa svime što se deci nudi.
KADA SU ME UČILI, RODITELJI SU IMALI BLAGODATI VREMENA U KOME IM NIKO ODUZIMAO PRIMAT UČENJA. BILI SU GLAVNI I GOTOVO JEDINI IZVOR IZ KOG SAM CRPILA ENERGIJU, ZNANJE I INFORMACIJE.
Mene su naučili da od ničega stvaram nešto. Da se igram vani i zaslužujem stvari, a ne dobijam na gotovo ništa. Ne znači da danas nema dece koja isto rade, ali sve češće prizori dece sa mobitelima u rukama ispunjava čak i dečije igralište. Neću nikada moći svojoj deci pokazati kako je to igralište izgledalo nekada. Samo ću im objasniti svrhu. A ona će se sama odlučiti igrati na sebi svojstvene načine. U skladu sa svojim vremenom i bremenom koje ono nosi. Roditelji su me učili da ću ceniti njihove reči, onda kada pogrešim i uverim se da su bili u pravu. Danas su me i naučili, ali ja svoju decu neću moći. Ona će možda već unapred znati šta su to greške i kako ih izbeći. Možda će njihovo doba biti posve drugačije od onoga danas. Možda će primat roditeljima uzeti neko drugi, jer će njima primati biti poslovi, karijere i dokazivanje da su dobri u sve češćem “balansiranju porodice i karijere”.
NEĆU NIKADA MOĆI SVOJOJ DECI POKAZATI KAKO JE TO IGRALIŠTE IZGLEDALO NEKADA. SAMO ĆU IM OBJASNITI SVRHU. A ONA ĆE SE SAMA ODLUČITI IGRATI NA SEBI SVOJSTVENE NAČINE.
Decu neću moći naučiti kako je praviti šator od čaršava na terasi vikendice i kupati barbike u lavoru, praveći im zabavu. Njima to verovatno neće biti zanimljivo, jer će virtuelno imati više nego što sam ja u realnosti ikada imala. Ali deca su ipak plod naših ulaganja. Ne znaju za moderno, dok im sami ne dozvolimo da ga dobiju. To ne znači da ga uskratimo, ali zašto ne pružiti priliku da se ima dašak detinjstva kakvo smo mi nekad imali.
Učili su me stvari koje želim naučiti svoju decu, jer ma kakvo vreme došlo, lekcije ostaju iste. Greške ponovljene, izazovi predstavljeni. Ono što su me roditelji naučili može biti lekcija za moju decu, kojoj ću reći da sve što od mene čuju ne mora biti istina, ali može biti lekcija, koju život najbolje daje u trenucima kada je ne tražiš. Učili su me to roditelji i onda kada nisu govorili ništa. Rastavom su me učili kako odrasti, bez velikog objašnjenja.
Želim to naučiti svoju decu. Ali neke stvari koje su me učili nikada neću moći. Hteli mi to priznati ili ne, vreme diktira načine odgoja, učenja i shvatanja. Možda ću ja imati najbolje namere da budem kao moja mama prema svom detetu, ali možda će ono hteti da bude baš kao sva ostala deca. A to će značiti da živi kao drugi, u vremenu koje određuje pravila. Tada ću pristati na kompromis sa vremenom i povući se kako bi deca kao što to često rade, učila nas odrasle kako da živimo.
