Roditeljska podrška ključna za pravilan razvoj mališana

Za razliku od bihejvioralne škole, gde se vaspitanje dece bazira na sistemu nagrade i kazne, u novije vreme sve vise pristalica dobija razvojni pristup roditeljstvu, koji u središte stavlja dete i njegove primarne potrebe. 

U skladu sa instinktima

Razvojni pristup je proistekao iz nekoliko naučnih disciplina kao što su razvojna i klinička psihologija, i psihoterapija, a poduprt je naučnim istraživanjima koja proučavaju rad neurona. Principi ovakvog roditeljstva su identični onima koji još uvek postoje u primitivnim društvima kakva su afrička plemena i u kojima se još uvek neguje instinktivan, prirodan pristup.

Kada se shvatilo da dosadašnji način vaspitanja često kvari međusobni odnos roditelja i deteta, narušavajući njihovu povezanost koja je osnovni preduslov zdravog razvoja, javila se ideja da je rešenje u tome da decu samo treba da volimo. No, tu često postoji nesrazmera između onoga što roditelji opisuju kao veliku ljubav prema deci i onoga kako to deca doživljavaju. Kad odrastu, ona često tvrde da im je mnogo toga nedostajalo i dosta toga zameraju svojim roditeljima.

Poverenje i bliskost

Gospodin Kuljiš objašnjava da je ključ uspešnog roditeljstva u tome da se s detetom izgradi kvalitetan odnos pun poverenja, tj. da se detetu pruži osećaj da je sigurno i zaštićeno, da ga nikada nećemo izneveriti i da ćemo ga voleti i biti uz njega ma koliko nestašno i neposlušno bilo.

Povezanost je presudna
Kao što su za telo od primarnog značaja vitamini, minerali, protein i sve ono što gradi telo, tako su za detetov neurološki sastav od suštinskog značaja ona stanja koja mu omogućavaju da se pravilno razvija. Za dete su to stanja sigurnosti, poverenja, majčinog prisustva (ne samo fizički, već da mama aktivno komunicira s detetom dok provode vreme zajedno, da je psihički i emocionalno uz dete). Osnovna detetova potreba jeste da oseća povezanost – pre svega s mamom, a ona je moguća kada je roditelj izvor radosti za dete, a ne straha, što je čest slučaj. Zato je važno da je roditelj tu za dete i da mu, kad god mu je to potrebno, pruži utehu i razumevanje, da prihvata dete sa svim njegovim negativnim emocijama
Bliskost s roditeljem je za dete od suštinskog značaja za zdrav emotivni razvoj.

–    Za dete je važno da zna da šta god da kaže ili uradi, neće ugroziti odnos koji ima s roditeljem, da je bliskost s roditeljem nešto što ne treba da zasluži, već nešto što je neprikosnoveno i što je zaslužilo svojim rođenjem; da ćemo biti uz njega čak i kad jako pogreši, da ga nećemo odbaciti čak i kad se ne slažemo s njim, da ćemo uvek stati iza njega i podržati ga. Dete kojem je očuvano poverenje u roditelja samim tim je vrlo kooperativno, doprinosi očuvanju tog odnosa, normalno mu je da bude poslušno svojom voljom (osim oko druge godine kada je prirodno da stalno tera kontru), a ne zbog straha od kazne, i s njim je roditeljstvo puno lakše.

Postavljanje granica

Takav pristup ne znači da ćemo odobravati svako detetovo ponašanje i da ćemo mu povlađivati, već podrazumeva da duboko saosećamo s detetom i da prihvatamo emocije iz kojih izvire određeno ponašanje. Bihejvioralni pristup podrazumeva da modelujemo dete nagradama i kaznama, pohvalama ili kritikama, a razvojni pristup – da je detetovo ponašanje uslovljeno njegovim emocijama i instinktima nad kojima ono još nema moć, već se ponaša reaktivno (automatski).

–    Malo dete nema kapacitet da bira svoje reakcije kada mu se podigne određena emocija. Ono ne razume uzročno-posledične veze, jer se delovi mozga koji pružaju tu sposobnost tek razvijaju. Promenu u detetovom ponašanju možemo da postignemo ne tako što ćemo ga grditi, već tako što ćemo delovati na emocije koje to ponašanje pokreću. Ovaj pristup prati ponašanje kao simptom i posledicu aktiviranih emocija u detetu, zanima ga šta je podstaklo dete na takvo reaktivno ponašanje i nastoji da promeni uzroke takvog ponašanja.

Prihvatanje negativnih emocija

Naš sagovornik nam je kroz primer objasnio po čemu se u praksi razlikuju bihejvioralni i razvojni pristup. Na primer, ako trogodišnjak udari svoju sestricu koja je još beba, roditelj koji je zagovornik bihejvioralnog pristupa će detetu oštrim tonom i uz razne pretnje očitati lekciju i time se postarati da više nikada to ne uradi. Dete će tada osetiti strah, stid, potisnuće ljutnju i na kraju će se osećati odbačeno i nesigurno, iako će promeniti svoje ponašanje. To ne znači i da će prihvatiti sestricu i da će time što je promenio ponašanje prestao da oseća ljubomoru i ljutnju zbog toga što sva roditeljska pažnja nije više usmerena samo na njega.

S druge strane, roditelj koji je upoznat s pristupom prirodnog roditeljstva, koji razume odakle se javlja određeno ponašanje, zauzeće sasvim drugačiji stav u takvoj situaciji. On će shvatiti da dete oseća kako je njegova povezanost s roditeljima ugrožena pojavom sestrice i da je aktiviran instinkt očuvanja takve povezanosti. Na početku dete ne može da ima pozitivne emocije prema bebi i jedino što oseća jesu nesigurnost i ljubomora.

–    Udarac će roditelj shvatiti kao izraz krajnje nemoći deteta da reši neželjenu situaciju i uvideće da je detetu potrebna potvrda da novopridošla beba neće pokvariti njihov odnos. Daće priliku detetu da  izrazi svoj strah i ljutnju kao i moguću mržnju i da kaže kako se oseća ne osuđujući ga pri tom. Čvrsto držeći povezanost gledanjem u oči, nežnim glasom i toplim dodirom pomoći će detetu da prođe kroz frustraciju i ljutnju na bebu uvodeći ga u tugu i suze. Pri tom će biti podrška i uteha, ali i izvor neumoljive spoznaje za dete da će od sada morati da deli roditelje s novom bebom – objašnjava gospodin Kuljiš.

Izražavanjem, umesto potiskivanjem svojih emocija, dete će produbiti odnos s roditeljima, a ujedno će imati osećaj sopstvene vrednosti i samopoštovanja, umesto da se oseća postiđeno i krivo. Krajnji rezultat će biti prihvatanje mlađe sestre.

Važno je naglasiti da je svako dete priča za sebe i da svoje ponašanje prema detetu treba da uskladimo s detetovim uzrastom, temperamentom i senzibilitetom. Zato je važno da dobro upoznamo svoje dete i njegove potrebe, da izgradimo odnos poverenja i bliskosti jer će mu to pomoći da se razvije u samosvesnu i srećnu osobu.

 
Preuzeto: Yumama.com

Be the first to comment

Leave a Reply