Mnogo drveća je posečeno kako bi se na papir prenela sva naučna istraživanja koja su se bavila temom dečijeg laganja.
Kang Li, doktor specijalista za razvoj dece i psiholog Univerziteta u Torontu, izučavao je dečije laganje punih 20 godina. Generalno, deca počinju da lažu u uzrastu između dve ipo do tri godine, obično u cilju prikrivanja nekog sitnog prestupa u pravilu koje im je do tada bilo nametnuto.
U studiji obavljenoj 2002. godine, Kang Li i naučnici Medicinskog Univerziteta u Nju Džersiju su trogodišnje dečake i devojčice, pojedinačno stavljali u prostoriju u kojoj se nalazila skrivena kamera i ogledalo iza koga su ih posmatrali. Rečeno im je da se u kutiji na stolu nalazi igračka iznenađenja i da nipošto ne smeju zavirivati u nju. Potom su napuštali prostoriju i ostavljali decu samu. Nakon što je većina dece posle par minuta ipak gledala šta se nalazi u kutiji, deci je postavljeno pitanje da li su u istu zavirivali. Čak 54 odsto dece je lagalo, ubeđujući ispitivača da nisu videli igračku.
Dečije laži nisu znak da su ona na putu ka delikvenciji, one su znak da oni razvijaju važne psihološke sposobnosti. Jedna od njih je i “teorija uma”, tj. sposobnost da prepozna da li onaj, sa druge strane, veruje u ono što mu se priča ili ne. Laganje zahteva kompleksan skup veština koje uključuju memoriju, inhibitornu kontrolu i sposobnost planiranja. Dete mora da sakrije istinu, isplanira alternativno rešenje, ispriča vam konačnu verziju i zapamti je. Dobar posao, nema šta!
Lepo sam jeo i nisam bockao brata viljuškom
Deca su emotivna i impulsivna bića. Oni imaju poteškoće da iskontrolišu svoje želje. Zbog toga, uprkos tome što ste im vrlo jasno objasnili da se viljuška koristi kao pribor za jelo i isključivo u tu svrhu, vrlo često će one završiti kao bubnjarske palice za lupanje u prevrnutu činiju ili poslužiti za bockanje mlađeg brata. Potom, kako bi prikrili učinjeno, oni lažu u cilju sprečavanja kazne za svoje ponašanje, jer imaju potrebu da privuku pažnju, ispituju granice roditeljske tolerancije ili zbog lične nesigurnosti.
Ono što vi možete uraditi kada primetite da vaše dete laže češće i intenzivnije nego ranije jeste da ga ne izazivate. Na primer, ukoliko sigurno znate da je dete pojelo sav keks iz kuhinje, nemojte postavljati pitanje: “Da li si ti pojeo/la sav keks iz kuhinje?”. Impulsivno i instinktivno, dete će osećati da nešto u toj rečenici miriše na nevolju. Naravno, učiniće sve kako bi je izbegao. Umesto tako formulisane rečenice, recite: “Znam da si pojeo sav keks i da zbog toga sada ne možeš da ručaš kako treba, zbog toga sutra nećeš dobiti keks. ”
Još jedna stvar koju ne biste smeli da radite jeste da kažete detetu da se nećete ljutiti na njega i da vam ispriča istinu, a nakon što ono to uradi, vi pobesnite. Ne brinite, roditelji ovo stalno rade i niste jedini. Ipak, to nije dobro jer na taj način učite dete da može biti kažnjeno i ukoliko kaže istinu, pa je bolje da nastavi da laže i “izvuče se”.
Uhvaćen je u laži i … šta ćemo sad?
Jednostavno je reći, ali najbolje što možete da uradite je da činjenicu da vas je dete lagalo, podnesete što je mirnije moguće. Sedite i porazgovarajte o značaju poverenja između deteta i roditelja. Ukoliko se “uvalio u nevolju”, pomozite mu i recite mu da mu niko nikada neće želeti bolje nego roditelji, da mu niko neće pomoći onako kako mogu da mu pomognu mama ili tata. To je vrlo bitno jer na taj način gradite iskren odnos sa svojim detetom na duže staze.
I poslednje, ali verovatno najvažnije, nemojte očekivati da vaša deca budu iskrena prema vama ukoliko ste vi neko ko laže. Ukoliko u prisustvu deteta zovete svog šefa i lažete da ste prehlađeni kako ne biste otišli na posao tog dana, ono će shvatiti da laganje može doneti i neke dobre stvari, na primer – mamu koja je ceo dan kod kuće. Ili naterate dete da kaže da mu se dopada poklon koji mu je teta Mira donela za rođendan. Deca vole da nas imitiraju. Zastanite na čas i zapitajte se od koga su mogli da nauče neke stvari, eventualno korigujte svoje ponašanje i budite dobar primer.
Preuzeto: Yumama.com
