Često se susrećem sa ljudima koji imaju 20, 30, 40 godina, ali to je spolja. A unutra kao da su ostali u ranom detinjstvu i još uvek očekuju ljubav koju tada nisu dobili u onoj meri koliko im je bilo potrebno. I ostaju tamo sve dok sami ne nauče da pronađu zadovoljstvo u sebi.
Svako doba ima svoje potrebe, što znači da pažnja i ljubav roditelja sa svakom godinom ima svoje specifičnosti.
U ranom detinjstvu počinje da se formira poverenje, tako da je tada ljubav za dete saosećajna briga majke o njegovim potrebama.
Ako je u tom uzrastu majka bila nepouzdana i odbacila dete, tada to može da formira kod deteta sumnju i bojazan za svoje blagostanje.
U odraslom dobu sa ovim ljudima teško je napraviti kontakt, u odnosima oni često podvrgavaju partnera ispitivanju i proverama poverenja. U bliskim odnosima mogu se osećati bespomoćno i ranjivo.
Nešto kasnije, od dve do tri godine, dete uči da bude samostalno i da razvija samokontrolu. Ako su roditelji ometali razvoj u ovim smerovima, na primer, nestrpljivo i uporno radili ono što dete lako može da uradi samo, ili suprotno, očekivali da obavi radnje koje dete nije u stanju samostalno da uradi – tada se formira osećaj stida.
A ako roditelji stalno prekomerno bdiju nad detetom, samim tim, ostaju gluvi na njegove stvarne potrebe, tada nastaje sumnja u svoje sposobnosti, kontrolisanje okruženja i samokontrola.
Čak i kao odrasle osobe, ovi ljudi, umesto da budu sigurni, misle da ih drugi posmatraju i da se prema njima odnose sa podozrenjem i neodobravanjem. Takođe kod njih se mogu pojaviti opsesivno-kompulzivni simptomi ili paranoidni strah od praćenja.
Ljubav za dete u uzrastu od tri do šest godine je podsticanje samostalnih radnji i podršci inicijative, kao i odobravanje ljubopitljivosti i kreativnosti. Ako roditelji u tom periodu ne dozvoljavaju da dete deluje samostalno, kao odgovor na njihove potrebe preterano ga kažnjavaju, razvija se osećaj krivice.
A onda u odraslom dobu, takva “velika deca” nemaju dovoljno usmerenosti prema cilju i odlučnosti da postavi realne ciljeve i ostvaruju ih. Pored toga, stalni osećaj krivice može da izazove pasivnost, impotenciju ili frigidnost, kao i psihopatsko ponašanje.
U školskom uzrastu formira se vrednoća. Ako ste u tom periodu sumnjali u sposobnosti deteta ili je bio problematičan status među vršnjacima, to ga može obeshrabriti da dalje uči, takođe može da se formira osećaj inferiornosti, koji će kasnije kod njega ubiti sigurnost u svoje sposobnosti da efikasno funkcioniše i postoji u svetu.
Ako deca doživljavaju školsko postignuće i rad kao jedini kriterijum po kome se sudi o njihovim vrednostima, kao odrasle osobe, oni mogu postati “radna snaga” u ustanovljenom hijerarhijskom društvu.
Predlažem da pružite ruku pomoći svom unutrašnjem detetu i da mu pomognete da odraste. Da bi to uradili, nađite svoju dečju sliku ili samo zamislite dete koje živi u vama. Koliko ima godina? Kako izgleda? Šta misli? Ko je pored? Šta ga je muči? …
Razgovarajte sa njim…
Uzmite papir i dve olovke različitih boja: jednu u desnoj ruci, drugu u levoj. Ako ste dešnjak, desnom rukom pišite u ime odraslog sebe, a levom – u ime svog unutrašnjeg deteta. Ako ste levoruki, onda obrnuto.
U dijalogu ste samo vi i vaše unutrašnje dete. Ko će od vas prvi početi? S čim ćete započeti komunikaciju? Odgovori dobijeni na vaša pitanja mogu biti neočekivani za vas.
Sada kada ste pronašli dete i stupili u razgovor sa njim, došlo je vreme da uspostavite odnose sa njim. Komunicirajte sa mališanom unutra koliko hoćete. Pitajte ga šta mu nedostaje. Dajte mu ono što traži. Zovite ga po imenu, govorite mu tople, lepe reči, ispoljite mu svoju ljubav. Posavetujte ga nešto.
Budite mu takav roditelj, kakav je tada vama bio potreban.
Preuzeto: Yumama.com
