Na današnji dan je Afroamerikanka Roza Parks odbila da se pomeri sa svog autobuskog sedišta i ustupi ga belom putniku, što je jedan od događaja koji je obeležio borbu za ljudska prava u SAD.
Američki Kongres ju je proglasio “majkom modernog Pokreta za ljudska prava”.
Iako se dugo govorilo da je Roza bila umorna, to nije bilo tako. Kada joj je vozač Džejms F. Blejk naložio da ustupi svoje mesto i pomeri se u zadnji deo autobusa, bila je sposobna da se pomeri, ali nije želela.
Sedela je u delu namenjenom crncima, jer su vladala takva rasistička pravila u to doba u SAD, ali pošto je deo za belce bio pun, Blejk je želeo da se Roza pomeri kako bi udovoljio putniku.
I tada je Roza Parks, u autobusu u Montgomeriju u Alabami, ušla u istoriju. Verovala je da ne treba da se pomera zbog svoje rase, iako je to tada bio zakon.
Usred punog vozila, Parksova je uhapšena 1. decembra 1955. godine zbog odbijanja da ustupi mesto. Platila je kaznu od 10 dolara i četiri dolara sudskih troškova.
– Ljudi uvek kažu da nisam ustala jer sam bila umorna, ali to nije istina. Nisam bila umorna fizički, niti više umorna nego bilo kod drugo dana nakon posla. Nisam bila stara, iako su me drugi tako posmatrali. Imala sam 42 godine. Ne, bila sam umorna od predaje – napisala je u svojoj knjizi “Roza Parks: Moja priča”, izdatoj 1992. godine.
Malo ko je slutio da će borba oko mesta da pokrene napore da se u Americi konačno ukine segregacija. Afroamerikanci su tražili da dobiju jednak tretman u društvu.
Nije to bio prvi autobuski protest
Ipak, potez Roze Parks nije bio prvi te vrste u SAD. Prethodno su protest iskazali Bajard Rastin (1942), Ajrin Morgan (1946), Sara Luiz Kiz (1952), kao i Aurelija Brauder, Klodet Kolvin, Suzi Mekdonald i Meri Luiz Smit koje su pokrenule tužbu Brauder protiv Gejla, koju su na kraju i dobile. Svi ovi ljudi su uhapšeni u Montgomeriju jer nisu želeli da ustupe svoja mesta.
Razlog zbog kog je Parksova možda privukla više pažnje jeste to što je bila i sekretar organizacije za prava crnaca NAACP (Nacionalno udruženje za unapređenje tamnoputih ljudi).
E. D. Nikson, prijatelj i nekadašnji predsednik ogranka NAACP u Montgomeriju, upitao ju je da li bi dozvolila da njen slučaj iskoriste za borbu protiv segregacije. Pristala je, a svi su bili svesni šta će uslediti – maltretiranje, linčovanje i gubitak posla.
Za NAACP, Parksova je bila savršeno zaštitno lice protesta u Montgomeriju, a kada je morala da ide na sud, grupa je organizovala jednodnevni bojkot putničkih autobusa. Potom je još jedna crnačka organizacija MIA (Montgomery Improvement Association) bojkotovala autobuski prevoz 381 dan, što je značajno desetkovalo prihide prevoznika jer su Afroamerikanci činili 75 odsto putnika.
– Nisam želela da se prema meni loše ponašaju. Nisam želela da ostanem bez mesta koje sam platila. Bilo je vreme… Stvorila se prilika da zauzmem stav i da iskažem kako sam se osećala jer me tako tretiraju. Nisam planirala da budem uhapšena. Imala sam dosta problema i bez odlaska u pritvor. Ali kada je trebalo da se suočim sa tom odlukom, nisam oklevala, jer sam smatrala da dugo trpimo. Što smo se više predavali, što smo se više pokoravali tom tretmanu, bio je sve represivniji – rekla je Parksova u jednom intervjuu 1992. godine.
Bojkotom autobusa do promena
MIA je okupila zajednicu, ali im je falio harizmatični portparol koji bi širio njihove poruke na pravi način.
U to vreme, Martin Luter King mlađi je imao samo 26 godina i bio je prilično nepoznat sveštenik, novopridošlica u Montgomeriju. Hteli su da ga izaberu na čelo MIA jer nije imao neprijatelje.
Iako je Roza Parks ostala bez posla krojačice, i godinama dobijala pretnje smrću, a Kingov dom je bio napadnut, tim je odolevao opasnostima, a bojkot autobusa bio je veoma uspešan.
Skoro godinu dana kasnije, 13. novembra 1956, Vrhovni sud SAD je potvrdio odluku okružnog suda da je segregacija u autobusima u Alabami nezakonita zato što ostavlja ljude bez jednake zaštite pod 14. amandmanom – upravo to je bila pobeda u slučaju Brauder protiv Gejla.
Budući sudija Vrhovnog suda Turgud Maršal bio je jedan od članova pravnog tima NAACP koji se borio u tom slučaju.
Osim toga, protesti su vinuli u nebo i Martina Lutera Kinga, koji je postao lider pokreta za ljudska prava. King se koristio metodama nenasilja i građanske neposlušnosti, a 4. aprila 1968. ga je u Memfisu ubio Džejms Erl Rej.
Dirljivi ispraćaj
Nakon bojkota, Parksova se preselila u Virdžiniju jer nije uspevala da nađe posao u Montgomeriju. Njen muž je napustio svoj posao nakon što mu je šef zabranio da priča o Rozi. Potom su se preselili u Mičigen, a do penzije 1988. godine je radila u kabinetu afroameričkog senatora Džona Konjersa.
Roza Parks je živela u Detroitu sve do smrti. Umrla je u svom stanu 24. oktobra 2005. u 92. godini.
Njeno telo je položeno na odar u crkvi u Montgomeriju. Komemoracija je održana sutradan ujutro, a uveče je kovčeg prebačen u Vašington autobusom nalik onom u kojem je Roza svojevremeno odbila da ustupi mesto belom čoveku. Pretpostavlja se da je kovčeg na odru u Vašingtonu videlo 50.000 ljudi, a događaj je bio prikazan i na televiziji 31. oktobra, nakon čega je održana još jedna komemoracija.
Iako predviđen da traje najviše tri sata, zbog zakašnjenja od jednog sata, velikog broja govornika i dužine govora, pogreb se produžio na sedam sati, do duboko u noć.
Tokom prolaska pogrebne povorke na putu do groblja, okupljeni su aplaudirali i puštali bele balone u vazduh.
Roza Parks je postala 30. osoba koju je Kongres počastvovao polaganjem sanduka u rotundi Kapitola. Bila je prva žena čiji je sanduk bio smešten u istom odru koji je bio izgrađen za Abrahama Linkolna.
– Naučila sam tokom godina da, kada jednom neko nešto naumi, to pobeđuje strah, znajući šta mora da se učini, strah nestaje – navela je svojevremeno Roza Parks.
