Revolucionarno otkriće hemijske strukture magičnog molekula, nosioca genetičkog materijala svih živih bića, poznatijeg kao DNK, obeležilo je drugi april 1953-će, koji je postao jedan od najvažnijih datuma za nauku. Priznanje za otkriće te nukleinske kiseline koja sadrži uputstva za razvoj i pravilno funkcionisanje svih živih organizama, pripalo je molekularnim biolozima Votsonu i Kriku. Ali ono što se manje zna i o čemu se do skora nije ni pričalo jeste to da prava zasluga za otkriće DNK, koji je jedan od tri glavna tipa makromolekula koji su esencijalni za sve poznate forme života, pripada Rozalind Frenklin, britanskoj biofizičarki iz XX veka.
Rođena je 1920-te, i od malena je pokazivala dar za matematiku, često je iz zabave rešavala aritmetičke zadatke, bila je talentovana za kreiranje različitih predmeta i lutaka, što će joj kasnije značajno koristiti pri izradi molekularnih modela i opreme.
Iako su se tokom dvadesetog veka razvijala nova shvatanja rodne ravnopravnosti i tolerancije, te su žene širom sveta dobile priliku da se obrazuju na najprestižnijim fakultetima, mnoge veoma uspešne žene bile su nipodaštavane zbog uvreženog stereotipa. Žrtva takvog, neemancipovanog načina razmišljanja, bila je i Rozalind, koja je uprkos ocu koji je bio protivnik emancipacije, uspešno završila studije hemije i fizike na Kembridžu, gde je i doktorirala.
Njena otkrića na polju strukture DNK, RNK, virusa, uglja i grafita, bila su neminovno fascinantna. Kako naučnici nisu mogli da opovrgnu njenu genijalnost, ponudili su joj mesto samostalnog istraživača u laboratoriji koledža. Ono što nije znala je to da je ista pozicija ponuđena i njenom kolegi Morisu Vilkinsu, sa kojim će nekoliko meseci zajednički proučavati strukturu DNK, izrađujući kristalne radiografije, što će Vilkins u budućnosti zloupotrebiti, i time pokušati da zauvek izbriše Rozalindin doprinos otkriću strukture DNK.
Njene najbolje radove i najprestižnija otkrića, Vilkins je krišom dostavljao Votsonu i Kriku, koji će na osnovu njenih podataka 1953-će formirati hipotezu o strukturi DNK, te će sve zasluge pripasti upravo njima, za šta su sva trojica i dobila Nobelovu nagradu 1962-ge. Nijedan od njih nije ni pomenuo Rozalind u govoru prilikom dobijanja nagrade.
Umrla je mlada, u 37-oj godini, od karcinoma jajnika, kom je najverovatnije podlegla zbog prekomernog izlaganja „X“ zracima, kojim se i izložila ne bi li napravila najčuveniju, po mnogima najlepšu i najznačajniju rendgensku fotografiju , koja je i danas temelj na kom je nastao dvostruki model DNK. Rozalin za to nikad nije saznala.
Iako nije dobila priliku da glasno progovori povodom učinjene nepravde i dobije zasluženo priznanje za svoj dugogodišnji rad, kao i mnogi veliki ljudi, nastavila je da živi nakon svoje smrti. Njena mlađa sestra Dženifer Grin objavila je biografiju „Moja sestra Rozalind Frenklin“, iz koje je svet po prvi put čuo za mnoge prave istine o njoj.
Za vreme njenog života počeli su da se bude feministički pokreti širom sveta, te nije dozvoljeno da uspomena na Rozalind zamre, kao što su zamrla sećanja na mnoge uspešne žene pre nje.
Rozalind Frenklin hrabro se borila za prava žena na svim poljima rada, naročito u nauci, i čvrsto je verovala da nauka treba da bude integrativni deo života svakog čoveka, bio on muškarac ili žena. Bila je savremenica i koleginica Marije Kiri, sa kojom je studirala, a tokom studija često je držala govore o rodnoj ravnopravnosti, zbog kojih je još češće bila ismevana. Poznata je njena replika na jedno od pitanja koja su joj postavljali, a ticala su se toga kako jedna žena može da bude naučnik ako tako nije odredio Bog, na šta je ona odgovorila: „Kako je to moguće, pitam ja vas, da mi znamo da li je Bog On ili Ona?“
