Možda ćete se iznenaditi, ali osobeni znak srpske ćirilice ћ – slovo naše azbuke koje ne postoji ni u jednom drugom pismu na svetu – globalno je poznat i kao nešto sasvim drugo
Fizičari ga već više od 90 godina nazivaju “h sa crtom” (h bar) i njime rutinski označavaju redukovanu Plankovu konstantu h. Kao i Plankova, redukovana ili Dirakova konstanta se koristi za opisivanje jednog kvanta, odnosno najmanje moguće vrednosti energije. Njena vrednost je Plankova konstanta koja je podeljena sa 2π (dva Pi), zbog čega je značajno pogodnija za korišćenje u kvantnomehaničkim izrazima od same Plankove konstante.
Znak ћ, sa druge strane, predstavlja dvadeset i treće slovo srpske ćirilice koje označava takozvanu bezvučnu palatalnu afrikatu, glas koji se javlja samo u retkim jezicima, mandarinskom, lužičkosrpskom, tajskom, ali i u poljskom i našim jezicima štokavskog narečja (jezicima koje danas nazivamo imenima srpski, hrvatski, bošnjački).
Glas će dobiti svoj znak u sprskoj ćirilici zahvaljujući reformatoru našeg jezika i pisma, Vuku Stefanoviću Karadžiću koji ga uvodi u modernu srpsku azbuku. Beskompromisno sledeći pravilo da svaki glas bude predstvaljen jednim slovom, Vuk je iz dotadašnjeg srpskog pisma izbacio čak 18 nepotrebnih slova, dodao je slovo j iz latinice i pet novih znakova (љ, њ, ђ, џ i ћ). Tom prilikom, slova љ i њ preuzeo je od Save Mrkalja, a neke znake mu je nacrtao i Lukijan Mušicki.
U literaturi se ustaljeno navodi da je slovo ћ “video u starim ćiriličnim rukopisima”. Smatra se da je znak potekao o slova koje je nazivano đerv. Ovo slovo se javlja u takozvanoj ustavnoj ćirilici (ustaljeni kanon pisanja slova bez prelaženja gornje i donje linije, kojima su pisani stariji srpski dokumenti). Isprva je ovo slovo pisano sa lukom, kupolom, na čijoj sredini se nalazi krst. Znak se vremenom transformisao po ugledu na (danas izbačeni) znak “jer”, tako što se uspravna linija pomerila na levo, luk se podigao, a horizontalna crta počela da natkriva slovo.
Foto: Profimedia
Slovo ћ se danas koristi isključivo u sprskoj ćirilici i njegova je autentična osobenost. U našem drugom pismu, latinici, koristi se analogni znak ć koji je iz poljskog jezika preuzeo hrvatski lingvista Ljudevit Gaj. Ovaj dijakritik je ostao u našoj latinici i nakon što je Vukov saradnik Đuro Daničić unapredio Gajevu latinicu (na primer, digraf dj je zamenio sa đ).
Prema anegdoti, slovo ћ je u fiziku tridesetih godina 20. veka uveo jedan od očeva kvantne mehanike Pol Dirak upravo nakon što ga je video u za njega nerazumljivom srpskom tekstu. Anegdota je sasvim nepouzdana, ali nema sumnje da je Dirak – inače zaslužan za otrkiće antimaterije, povezivanje teorije relativnosti i kvantne mehanike, stvaranje kvatne teorije polja, ali i samih osnova kvantne fizike – bio i prvi fizičar koji je koristio znak “h sa crtom”, kako bi olakšao računanje.
Obično se navodi da je redukovanu Plankovu konstantu Dirak uveo 1925. godine, ali se lako može ustanoviti da u radovima iz ove i naredne godine, slavni britanski fizičar švajcarskog porekla i dalje koristi samo h. Pojedini istoričari nauke pišu kako izdavači nisu bili voljni da uvode crtu umesto razlomka sa 2Pi i kvare dobru staru Plankovu konstantu. No, nema nikakve sumnje da se od 1930. slovo ћ definitivno koristi u fizici.
Slovo se pojavljuje na strani 87. Dirakove prelomne knjige “Principi kvantne mehanike” koju je 1930. objavio Klarendon press. Na mestu gde definiše kvantizaciju Puasonovih zagrada (što je od ključnog značaja za formalizam kvantne fizike), Dirak kaže da je ћ jednako h/2π, gde je h univerzalna konstanta koju je uveo Plank. Konstanta ћ ima izuzetno malu vrednost: 1.054571800(13)×10−34 Js.
Preuzeto: Srbija Danas
