Milan Vučićević je jedan od svega desetak voćara iz užičkog kraja koji su se nedavno odlučili da pređu na organsko gajenje. Njegov cilj nije zdrava hrana već – posebna rakija.
Za savremenu proizvodnju šljiva stručnjaci će u najvećem broju slučajeva predložiti neke od svetskih sorti, koje jedine imaju prođu na globalnom tržištu iako su možda inferiorne kvalitetom i sastavom od onih koje se mogu naći u starim srpskim voćnjacima.
Ovakva preporuka ne zanima mnogo Milana Vučićevića iz sela Gostinica u okolini Užica, koji se u voćnjaku koji je u miraz dobio njegov pradeda davne 1917. drži domaćih autohtonih sorti ranjuša i trnovača, ali ne iz razloga puste tvrdoglavosti već upravo suprotno – iz promišljenosti.
Naime, Milana ne zanima prodaja ni sirovih ni sušenih šljiva u Evropi ili na Bliskom istoku, o čemu sanjaju mnogi domaći proizvođači, jer se on bavi – rakijskom šljivom.
Ali, to ne znači da neće prihvatiti savet stručnjaka, kao što je prof. Nikole Bajića iz Centra za organsku poljoprivredu u Užicu.
Na njegov nagovor, Milan je ušao u grupu od desetak proizvođača iz užičkog kraja koji su spremni da krenu u organsku proizvodnju šljive, kaže reportaža specijalizovanog portala AgroTV.
Milan i kolege su u postupku konverzije i uskoro očekuju sertifikate za svoje voćnjake, dokument kojim se i zvanično potvrđuje da je proizvod dobijen primenom metoda organske proizvodnje.
‒ Pretprošle godine, zahvaljujući profesoru Bajiću, nosiocu Centra za organsku poljoprivredu, ušli smo u priću organske proizvodnje šljive. U toj grupi ima nas jedanaest proizvođača a ideja je da se proizvode rakija od organske šljive i ona odvoji od rakije koja nije proizvedena tom šljivom – objašnjava Vučićević.
A prednost ogranske šljive, odnosno rakije, pogotovo od authonih sorti, ima nekoliko. Ne samo ono što je svojstveno za organsku proizvodnju, na primer zabrana upotrebe herbicida kao što je zloglasni „total“ u proizvodnji hrane, do toga da se pri proizvodnji rakije od ovih šljiva ne mora vaditi koštica, što nije slučaj kod drugih sorti.
‒ A na analizama rakije se posebno ceni ona koja ima i aromu badema a to dolazi od košpice. Ljudi vole našu rakiju od tih sorti i ona se razlikuje od rakija s čačanskom lepoticom i sličnim – napominje Milan.
Zbog toga se i u voćnjaku Vučićevića drže onog što je tome kraju svojstveno od davnina.
‒ Naš najstariji voćnjak je iz 1940. godine i još rađa iako mu je vreme da ga zamenimo novim, kao što smo uradili sa drugima devedesetih ili 2010. i 2019. Najveći deo šljiva su crvena ranka, koju u ovom kraju zovemo ranjuša, i trnovače, mada ima i nekih drugih čačanskih sorti, pa i stenleja ali to je više za probu. Naše šljive je mnogo lakše prevesti u organsku proizvodnju jer su otporne i traže mnogo manje prskanja, i to samo bakrom i krečom, a ponekad ni to ‒ objašnjava ovaj domaćin sastav svojih voćnjaka koji ukupno zauzimaju dva i po hektara.
Sva šljiva u kazan
Celokupna količina roda i ove, kao i svih predhodnih godina, otićiće u kazane za rakiju. Milan kaže da je tajna dobre rakije pre svega zdravo i kvalitetno voće, ali i sudovi u kojima se čuva.
Vučićevići svoju proizvedenu rakiju odlažu u hrastovim buradima. Kada odleže tri godine, isporučuju se starim kupcima ili destilerijama registrovanim za flaširanje.
Ove godine očekuje proizvodnju od oko 3.000 litara, i to rakije koja u još nečem odstupa od „standarda“.
‒ Mi i dalje pravimo rakiju od 47 stepeni, iako stručnjaci kažu da je dovoljno i 45 ‒ napominje Milan.
A ovakvih rakija će možda biti i više jer, kaže Milan, Institut za voćarstvo iz Čačka je napravio sadnice ranjuše i trnovače, nebi li se obnovile autohtone sorte.
‒ Kad će i kolko uspeti u tome, ne zna ali se nadam da će uspeti u toj prići, da bi Srbija imala te šljive koje je imala pre 50 godina ‒ zaključuje Milan Vučićević.
