Faktori koji utiču na uspešnost učenja su: fiziološki (odmornost, pol, uzrast, struktura nervnog sistema), fizički (uslovi u kojima se uči, temperatura i vlažnost vazduha, doba dana, mesto), materijal koji je pred detetom (obim, vrsta, koliko je taj materijal poznat od ranije…), psihološki činioci (motivacija, aktivnost pri učenju) i tehnika učenja.
Kako ćete uticati na formiranje koncentracije kod deteta?
*Ono što započne treba da se i završi. Deca lako odustaju od onoga što im ne prija ili im se čini teškim. To nije samo učenje, jer su skloni da “dignu ruke” i od treninga, ili nekog hobija čim postane malo naporniji ili zahtevniji. Zato, od početka uvedite naviku da se započeto i završi. Pomozite i vi. Na primer, nemojte prekidati neku detovu igru da bi ručalo, već sačekajte kraj uz stalna upozorenja: “Ručaćemo za deset minuta, do tada završi to što si započeo.”
*Ritam. Individualne razlike su veoma velike kada je u pitanju vreme najizraženije koncentracije. Ipak, kod većine dece je između 8 i 9 sati ujutru, kao i između 13 i 15 časova popodne, ona na najnižem nivou. Zato, ovo vreme nije pogodno za učenje. Koncentracija je najbolja između 11 i 12, i 17 i 18 časova. Poželjno je da, ukoliko ste u mogućnosti (što zavisi od školskih smena i drugih obaveza u toku dana) detetu predložite upravo ovo vreme za učenje. A ritam njegovog dana u koji se uključuje i vreme odlaska u krevet ili vreme za obedovanje pomoći će mu da se disciplinuje i svoje obaveze obavlja na vreme.
*Omogućite uslove za rad. Ugasite TV, i sve drugo što može odvlačiti detetovu pažnju dok radi. Čak i ukoliko su njegove dosadašnje (ili možda vaše) navike bile upravo takve, to još uvek ne znači da su one optimalne. Naime, kada dete pokušava da uči u isto vreme dok je uključen TV, memorija mu je podeljena i istovremeno treba da prati oba sadržaja – i ono što uči i ono što je na TV programu. Idealno je da ima svoju sobu, i sto za kojim će učiti. Dok uči, ostavite ga na miru, ne prekidajte ga.
Formiranje koncentracije
Posebno u prvom razredu utičite na formiranje stava da je čitanje i slušanje važan deo učenja. Naime, to je uslov za formiranje koncentracije koja će detetu biti potrebna za celokupno buduće školovanje. Što je dete više koncentrisano na času, to će veći deo njegovog učenja kod kuće biti samo ponavljanje. Međutim, koncentracija se vežba i gradi. U zavisnosti od uzrasta deteta možete je razvijati određenim igrama (slaganje slagalica, ili igre sa glinom, bojenje…) i drugim aktivnostima koje zahtevaju da se uz tu aktivnost provede određeno vreme fokusirane pažnje.
Za uspostavljanje radnih navika neophodno je i vaše insistiranje na detetovoj samostalnosti u obavljanju školskih obaveza. Kako se to postiže?
*Najpre obaveze. Kada ste vi uporni u pokušajima da uspostavite određeno osećanje obaveze kod deteta, i ono konačno uvidi da nećete odustati od svojih zahteva, počeće da menja svoje ponašanje. Ovaj proces ubrzaćete ukoliko uložite dovoljno vremena da mu objasnite zašto na nečemu insistirate, obrazložite svoje zahteve. Podrazumeva se da vam neće biti lako da gledate svoje dete kako se opire, gunđa, ili glasno i otvoreno pokazuje neprijateljstvo prema vama jer ga “terate” da uči, ili prema školi, nastavnicima, obavezama… Umesto da razmišljate o detetovim emocijama i opiranju da uči, gledajte njegovu budućnost.
*Lični primer. Pokažite na ličnom primeru koliko ste efikasniji, brži i odmorniji kada najpre završite svoje obaveze, a onda se prepustite uživanju u slobodnom vremenu. Kada dete shvati da mu je ponekad dovoljno samo pola sata da bude spremno za sutrašnji školski dan, biće mnogo raspoloženije da u trenutku kada počne da radi zaista “uključi” svoju koncentraciju na maksimum. Na vašem primeru, naučiće da po povratku iz škole treba da najpre uradi svoje obaveze (da opere, ruke, ruča, odmori se, završi zadatke za sutra…), jer će zatim imati “svoje” vreme koje će provoditi po sopstvenom izboru.
*Učenje = detetova obaveza. Od početka uspostavite običaj da ne učite zajedno sa detetom. Vi možete da ga preslišate, pregledate domaće zadatke i slično, ali ne da učite zajedno, ili umesto njega (na primer, vi čitate lektiru, pa mu prepričavate). Sa druge strane, nemojte ni požurivati dete, sedeti pored njega, niti ga stalno prekidati u radu pitanjima dokle je stiglo. Tako ga dekoncentrišete. Iako je u početku ono sporo, važno je da samostalno stekne iskustvo da od njega zavisi kako će provesti svoje vreme, da li u višesatnom učenju, ili u kombinaciji učenja i zabave.
“Opasne” rečenice. Čuvajte se reči koje su obeshrabrujuće po dete: “To baš i nije teško”, “Zagrej stolicu”, “Tvoje je samo da učiš”, “Ni meni niko nije pomagao u tvojim godinama…”, “Nastavnica je uvek u pravu..:” Na ovaj način vi mu pokazujete da ga ne razumete, da mu niste podrška već neko ko sa pozicije roditeljskog autoriteta zahteva nešto što dete, možda ni ne može da pruži.
Ocena nije najvažnija
Iako u našim školama vladaju programi koji su uglavnom neprimereni deci, ocena i dalje ostaje kao glavni kriterijum uspešnosti. Vi, sa svoje strane, podržite stav da vaše dete ima pravo na svoje mišljenje, podstičite ga da postavlja pitanja, negujte njegovu radoznalost. Nemojte ga nagađivati za pozitivne ocene. Učenje je njegova obaveza a ispunjavanje obaveza se podrazumeva i ne zaslužuje posebnu pažnju. Takođe, nemojte ga ni kažnjavati zbog loših ocena, posebno ne uskraćivanjem njegovih omiljenih zadovoljstava koja nisu u uzročno-posledičnoj vezi sa učenjem. Nikada nemojte kažnjavati zbog loše ocene, ukoliko ste sigurni da je dete pružilo svoj maksimum.
Preuzeto: Yumama.com
