Sindrom otuđenog deteta

Ži­vi­mo u vre­me­nu ka­da se sva­ki tre­ći brak ras­pad­ne. Mno­gi od ovih raz­vo­da su „kom­pli­ko­va­ni raz­vo­di”, u ko­ji­ma je pri­su­tan „kon­flikt vi­so­kog in­ten­zi­te­ta” iz­me­đu biv­ših su­pru­žni­ka. To če­sto zna­či da se iz­me­đu biv­ših su­pru­žni­ka po­ja­vlju­je obo­stra­na mr­žnja – omra­za. U ova­kvom ti­pu raz­vo­da ne­ma po­bed­ni­ka, a naj­vi­še su ošte­će­na za­jed­nič­ka de­ca.

Raz­ve­de­ni ro­di­telj ko­ji se­be do­ži­vlja­va i pred­sta­vlja kao žr­tvu dru­gog ro­di­te­lja, za ko­ga ve­ru­je da ga je ži­vot­no is­ko­ri­stio i pre­va­rio, ima mo­tiv da ga ka­zni, zbog če­ga vu­če po­te­ze ko­ji če­sto po­kre­ću spi­ra­lu obo­stra­ne mr­žnje. U ova­kvom „ro­di­telj­skom ra­tu” za­jed­nič­ka de­ca po­sta­ju naj­moć­ni­je oruž­je i sred­stvo za osve­tu. Iz­ja­ve: „Uze­ću ti de­cu”ili „De­cu ne­ćeš vi­še vi­de­ti” po­sta­ju naj­sna­žni­je pret­nje.

Ka­ko de­te vo­li i ma­mu i ta­tu, po­la­zna pret­po­stav­ka je da je za nje­gov pra­vi­lan emo­ci­o­nal­ni raz­voj na­kon raz­vo­da va­žno, osim u ret­kim iz­u­ze­ci­ma, da ima kon­takt i do­bar od­nos sa oba ro­di­te­lja. Struč­ni iz­raz „otu­đu­ju­ći ro­di­telj” od­no­si se na onog ro­di­te­lja, bi­lo maj­ku, bi­lo oca, ko­ji ko­ri­sti raz­ne me­to­de, od psi­ho­lo­škog „tro­va­nja” od­no­sa de­te­ta sa dru­gim ro­di­te­ljem, pa do pri­kri­ve­nog ili otvo­re­nog spre­ča­va­nja kon­tak­ta de­te­ta sa dru­gim ro­di­te­ljem, ko­ji če­sto ne po­štu­je sud­ske od­lu­ke o re­ži­mu vi­đa­nja de­te­ta i dru­gog ro­di­te­lja.

Ova­kvo po­na­ša­nje otu­đu­ju­ćeg ro­di­te­lja, ko­je po pra­vi­lu po­dr­ža­va­ju nje­go­vi ro­di­te­lji i pri­ja­te­lji, ima ve­o­ma ne­ga­tiv­ne po­sle­di­ce po emo­ci­o­nal­ni raz­voj de­te­ta, zbog če­ga ni­je ni­šta dru­go do ob­lik zlo­sta­vlja­nja de­te­ta, ili ka­ko se to da­nas ka­že ob­lik „psi­hič­kog na­si­lja” nad de­te­tom.

Prak­sa po­ka­zu­je da uko­li­ko je otu­đu­ju­ći ro­di­telj du­že vre­me uspe­šan u spro­vo­đe­nju otu­đi­va­nja, da de­te usva­ja nje­gov stav ta­ko da za­i­sta do­la­zi do nje­go­vog otu­đe­nja od dru­gog ro­di­te­lja. To ima ve­o­ma ne­ga­tiv­ne po­sle­di­ce i po de­te i po dru­gog ro­di­te­lja.

Struč­njak za ovu pro­ble­ma­ti­ku, pro­fe­sor dr Edvard Kruk na­vo­di da se kod otu­đe­ne de­ce mno­go če­šće ne­go kod osta­le po­ja­vlju­ju: ne­ga­tiv­na sli­ka o se­bi, sa­mo­mr­žnja i kri­vi­ca, de­pre­siv­nost, po­re­me­ća­ji po­na­ša­nja, slab škol­ski uspeh, de­lin­kven­ci­ja, sklo­nost ka dro­ga­ma i al­ko­ho­lu, pro­mi­sku­i­tet i mla­da­lač­ka trud­no­ća, men­tal­ni po­re­me­ća­ji. Pra­će­nje od­ra­slog ži­vo­ta ove de­ce po­ka­zu­je ne sa­mo da su ka­sni­je da­le­ko ma­nje uspe­šna, već da im je lo­ši­je i fi­zič­ko zdra­vlje, a da je oče­ki­va­no tra­ja­nje ži­vo­ta če­ti­ri go­di­ne kra­će od pro­se­ka.

Ka­da otu­đe­no de­te po­no­vo us­po­sta­vi emo­ci­o­nal­nu ve­zu sa dru­gim ro­di­te­ljem, stva­ri se po­pra­vlja­ju, a nje­gov emo­ci­o­nal­ni raz­voj nor­ma­li­zu­je.

Sve to či­ni da otu­đi­va­nje de­te­ta od dru­gog ro­di­te­lja tre­ba ja­sni­je pre­po­zna­ti kao ob­lik zlo­sta­vlja­nja de­te­ta. Po­vre­đe­ni ro­di­telj ne bi smeo da vr­ši otu­đi­va­nje, a lju­di ko­ji su bli­ski ne bi sme­li da ga po­dr­ža­va­ju u to­me. So­ci­jal­ne slu­žbe i su­do­vi tre­ba­lo bi da ener­gič­ni­je spre­ča­va­ju ovaj ob­lik zlo­sta­vlja­nja de­ce.

Izvor: Zoran Milivojević – Politika