Danas se navršava trinaest godina od smrti patrijarha Pavla.
Preminuo je u snu u 95. godini u 10.45, na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu.
Na sajtu Srpske pravoslavne crkve objavljeno je:
– Posle primanja svete tajne pričešća, u Gospodu upokojio se arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački, patrijarh srpski Pavle.
Svetu dužnost poglavara Srpske pravoslavne crkve obavljao je punih 20 godina, od 1990. do 2009. godine.
Njegova svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski Pavle sahranjen je u nedelju 15. novembra oko 10.45, posle čega je u našoj zemlji proglašena trodnevna žalost.
Od nedelje 15. novembra do četvrtka 19. novembra telo patrijarha Pavla nalazilo se u Sabornoj crkvi, gde su neprestano čitane molitve i gde su vernici dolazili da mu odaju počast. U nedelju 15. novembra oko 22 sata kolona ispred Saborne crkve bila je duža od kilometar.
I sledećih nekoliko dana red ispred Saoborne crkve bio je dug, a patrijarh je sahranjen u manastiru Rakovica, što je bila njegova želja, zabeležena u testamentu.
Na dan sahrane, na ulicama je bilo više od milion ljudi koji su došli da ga isprate na večni počinak.
Skromnost kao najveća vrlina
Voljeni patrijarh živeo je skromno, baš kako hrišćanska vera propoveda i zahteva, a ostale su zabeležene mnoge priče i primeri njegovog onosa prema ovozemaljskom.
Nikada nije imao automobil, ni mobilni telefon, nije gledao televiziju ni čitao novine.
Ustajao je rano i živeo po svim hrišćanskim pravilima, a nije mu bio problem nijedan fizički posao. Vozio se gradskim prevozom, a ostale su zabeležene mnoge anegdote koje samo potvrđuju da je zaista živeo u skladu sa onim šta je govorio.
Nije se libio ni da usred leta koristi gradski prevoz. Pratilac mu je jednom predložio da ne ide autobusom jer je vruće, a autobus prepun ženskog razgolićenog sveta. Patrijarh mu je odgovorio “Znate, svako vidi ono što želi.”
Jednom prilikom, dok je sam išao uzbrdo ulicom Kralja Petra, u kojoj je sedište Patrijaršije, jedan sveštenik prolazio je pored njega u skupocenom automobilu i ponudio mu prevoz:
-Vaša Svetosti, dozvolite da vas povezem! Samo recite gde treba…
Patrijarh nije želeo da ga odbije i pristao je da uđe u automobil. Kada je video u kako skupocenom vozilu se našao, upitao je:
-A, je l’ te, oče, čiji je ovo auto?
-Moj, Vaša Svetosti!
-Stanite! – zapovedi patrijarh Pavle. Izađe, prekrsti se i reče svešteniku: -Neka vam je Bog na pomoći!
Neobična priča o cipelama
Uvek skroman i sveden, Pavle je uvek imao besprekorno čiste cipele u kojima je šetao oi Beogradu i kada je ušao u najdublju starost.
Kako je pisao Istorijski zabavnik, Beograđani su pričali i da je znao i da potrči za tramvajem, a zanimljivo je da je iste cipele nosio 30 godina.
Jednom prilikom, neko je patrijarha pitao za njegove neobične cipele.
– Jeste, udobne su, mogu u njima dugo da pešačim – rekao je.
– Gde ste ih kupili?
– Eh, kupio! – odmahnuo je rukom patrijarh Pavle, ostavši nedorečen.
Kasnije su njemu bliski ljudi otkrili kako je patrijarh zapravo nosio ženske čizme koje je je jednom prilikom pronašao. Videvši da su očuvane, odlučio je da ih u svojoj maloj radionici prepravi za sebe.
Malo ko je znao da je on bio i obućar i da je pravio cipele za sebe, a pričalo se da je zanat je naučio od nekog obućara: Drugi su, pak, tvdili da je ovaj posao naučio u manastiru.
Koja god verzija priče da je tačna, njegova odluka bila je da iskoristi svoje umeće i ne kupuje
Još jedna priča svedoči o njegovoj skromnosti. Naime, za vreme zasedanja arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, patrijarh je krenuo prema Sabornoj crkvi jer se bližila večernja služba.
Između Patrijaršije i hrama ugledao je mnoštvo luksuznih parkiranih automobila. Pavle je upitao svog pratioca: “Čiji su ovi skupoceni automobili?”. Kada je čuo da njih voze njegovi episkopi, Pavle je odgovorio: “O, Bog ga video, šta bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti?”
Daleke 1962. godine Patrijarh je tada bio vladika raško – prizrenski, i na zahtev nekih episkopa da im se podignu plate, rekao im je:
– A zašto, kad ne možemo ni ovo što smo imali do sada da potrošimo?
Ni humor mu nije bio stran
Jednom prilikom je u njegov kabinet ušao nepoznat muškarac koji je tvrdio da mu se ukazala Bogorodica. Patrijarh, pažljivo ga saslušavši rekao mu je:
– Slušajte, gospodine, ja sam dugogodišnji kaluđer i vladika skoro pedeset godina, svakog dana služim Bogu i ni anđeo mi se još nije javio, a Vama se Bogorodica javila! Nemojte, molim vas.
Jedna priča vezana je za fotografisanje patrijaraha. Kada je Vican Vicanović poželeo da fotografiše patrijarha Pavla, obratio mu se rečima: “ Vaša svetlosti” (umesto Vaša svetosti), na šta mu je patrijarh odgovorio:
– Kad sam već svetlost, šta će ti blic?
Mudre reči za ceo srpski narod
Čini se da je patrijarh Pavle u pravom trenutku stupio na čelo SPC.
Tokom užasnih devedesetih godina došao je da unese nadu i da usmeri ljude ka putu vere i Crkve.
Reči patrijarha Pavla zauvek ostaju u kolektivnoj svesti srpskog naroda. Oni imali priliku da ga slušaju i od njega uživo čuju velike mudrosti, imali su veliku sreću.
Za skoro 20 godina za srpski narod uradio je mnogo toga – ujedinio Srpsku crkvu, ustao protiv raskola u političkoj emigraciji, osnovao nove eparhije, obnovio rad mnogobrojnih bogoslovija…
Na njegovu inicijativu veronauka je vraćena u škole 2002. godine, a Bogoslovski fakultet ponovo je vraćen u okvir Beogradskog univerziteta odakle su ga komunisti izbacili 1952. godine, a 1993. pokrenuo je Akademiju za umetnost i konzervaciju.
I danas njegove reči odzvanjaju srpskim narodom. Jednom prilikom rekao je:
A ja kažem: ako bi trebalo da se održi Velika Srbija zločinom, ja na to pristao ne bih nikada; neka nestane Velike Srbije, ali zločinom da se održava – ne. Ako bi bilo potrebno i nužno jedino da se održi Mala Srbija zločinom, ja i na to ne bih pristao. Neka nestane i Male Srbije ali zločinom da se održi – ne. I kad bi trebalo da se održi poslednji Srbin, ja da sam taj poslednji Srbin, a da se održi zločinom – ne pristajem, neka nas nestane, ali da nestanemo kao ljudi, jer nećemo onda nestati, živi ćemo otići u ruke Boga Živoga.
– Bog nas je stvorio ljudima i traži od nas da to i budemo. Nema takvih vremena u kojima to ne bismo mogli biti i ne bismo bili dužni da to budemo.
– Ljubav je najviša vrlina. Sve što čovek deli sa drugima smanjuje se, osim ljubavi. Što je više dajete, više je imate.
Poznate su i njegove izreke:
– Nauči se sistematičnosti i održavanju čistoće.
– Jedna čaša vina je mera. Dve čaše vina su mnogo, tri čaše su malo.
– To što osećate izvesne nedostatke, i sa mnom je ista stvar. Uostalom, ko je taj ko ne bi trebalo da je bolji i u intelektualnom pogledu, i u pogledu srca i volje?
Ne brini, nije Gospod daleko. On je tu sa tobom, zato dočekuj sve mirno, bez žurbe i nervoze, pa ćeš moći sve izdržati sa njim. To je stvarnost.
– Gledaj da imponuješ ne svojim znanjem i svojom učenošću nego svojim smirenjem i drugim evanđeoskim vrlinama.
– Čuvajmo se od neljudi, ali još više se čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi. Nevolja je bilo i bivaće, ljudi i neljudi je bilo i bivaće, okolnosti ne zavise uvek od nas, ali da li ćemo biti ljudi ili neljudi, to od nas zavisi.
Skroman celog života
Svetovno ime poglavara SPC bilo je Gojko Stojčević. Rođen je 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci, Donji Miholjac, Slavonija, u porodici zemljoradnika. Tek skoro je otkriveno da je prezime Stojčević nosio po majci.
U rodnom mestu je završio osnovnu školu, a potom u Tuzli nižu gimnaziju.
Ispit zrelosti položio je u Šestoj muškoj gimnaziji u Beogradu koju je pohađao vanredno da bi mogao da upiše uporedo i Medicinski fakultet. Šestorazrednu bogosloviju završio je u Sarajevu 1936, a Bogoslovski fakultet u Beogradu, u kojem je prethodno završio i dve godine Medicinskog fakulteta.
Drugi svetski rat zatekao ga je na odsluženju vojnog roka, a kao izbeglica nalazio se u manastiru Sveta Trojica u Ovčaru i Banji Koviljači od 1944. kao veroučitelj za decu u izbeglištvu.
Godina 1957. zabeležena je kao početak Pavlovog arhijerejstva – za episkopa raško-prizrenskog izabran je 29. maja, a 22. septembra ga je, u Sabornoj crkvi u Prizrenu hirotonisao tadašnji srpski patrijarh Vikentije.
Za vreme službovanja u Eparhiji raško-prizrenskoj posvetio je obnovi crkava i manastira i posebno obnovi monaškog života. Početkom decembra 1990. episkop Pavle je imenovan za 44. srpskog patrijarha nasledivši na tronu Svetog Save patrijarha Germana. Bogoslovski fakultet SPC dodelio mu je 1998. zvanje počasnog doktora bogoslovlja.
Zašto ga Srpska pravoslavna crkva još nije proglasila svecem?
Iako je prošlo više od decenije od kada se upokojio, još nema odgovora na pitanje kada će Pavle biti kanonizovan, što je po svim kriterijumima Crkve jedan od najsvetijih činova. Iz tog razloga redakcija 24sedam, povodom godišnjice smrti blaženopočivšeg patrijarha, prošle godine pokrenula inicijativu “Oreol za Pavla”.
Šta je potrebno da bi neko postao svetac?
Da bi neko postao svetac, odnosno bio kanonizovan, potrebno je da budu ispunjeni neki od uslova: da mu mošti nisu istrulile, da se nad njegovim grobom dešavaju čuda – što se najviše odnosi na isceljenja, ili da je ta osoba živela na glasu svetosti i da je iza nje ostalo sećanje da je vodila čestit i pobožan život.
Ukoliko postoji neki od ova tri uslova, episkop o tome treba da obavesti Sveti arhijerejski sabor, s molbom da se razmotri predlog da ta osoba bude svetac, a o kanonizaciji odlučuje isključivo Sabor.
Kada je reč o broju godina koje treba da proteknu od smrti osobe za koju bi trebalo da se razmatra kanonizacija, nema pravila. Nekada se to desi posle kratkog vremena od nekoliko godina, a nekada se na to čeka decenijama, ili pak vekovima.
Takođe, od samog predloga do odluke može proći i nekoliko godina, a u nekim slučajevima i mnogo više. Zbog toga se i postavlja pitanje zašto još nije podneta inicijativa za kanonizaciju patrijarha Pavla.
Protođakon dr Ljubomir Ranković, koji je o životu patrijarha Pavla napisao knjigu, ranije je govorio o njegovoj kanonizaciji i možda istakao najvažniji razlog zašto nekadašnji poglavar SPC treba da bude kanonizovan.
– Patrijarh Pavle je već pred Bogom i svome narodu svetitelj, a narod je „telo Božje”, narod je Crkva, pa će taj zvanični akt kanonizacije biti puka formalnost. Episkopi će to uraditi ne zato da bi oreolom ukrasili glavu patrijarha Pavla, već zato što je taj oreol najpotrebniji nama – rekao je on.
