Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave jednog od najvećih srpskih svetitelja – Svetog Vasilija Ostroškog.
Sveti Vasilije rođen je u selu Mrkonjić, u Popovom polju, 28. decembra 1610. godine. Na rođenu je dobio ime Stojan. Živeo je u siromašnoj porodici sa ocem Petrom i majkom Anastasijom Jovanović.
Iako su bili siromašni, Jovanovići su važili za pobožnu porodicu koja redovno posećuje sva bogosluženja. Kao mladić, Sveti Vasilije je boravio u manastiru Vavedenje Presvete Bogorodice u Zavali. U to vreme obrazovanje se moglo steći samo u manastirima.
Pošto mu se dopao život u manastiru, odlučio je da se zamonaši. Iz manastira Zavala otišao je u manastir Tvrdoš i tu se zamonašio. Dobio je monaško ime Vasilije po uzoru na Svetog Vasilija Velikog. Nedugo po zamonašenju otišao je u Crnu Goru kod cetinjskog mitropolita Mardarija, ali je ubrzo došlo do sukoba zbog koga je Vasilije morao da napusti Crnu Goru.
Povod sukoba je bio ukazivanje mitropolitu Mardariju na opasnost od jezuitskih sveštenika koje je poslao Papa sa ciljem da narod koji je bio u teškom položaju preobrati iz pravoslavlja u rimokatoličku veru, ali se mitropolit Mardarije oglušio na upozorenje jer nije želeo da se suprotstavlja rimskim izaslanicima.
Zbog borbe protiv unijata, mladi Vasilije je bio poštovan i cenjen u narodu, ali mitropolit Maradarije ga je proterao sa Cetinja, što je naišlo na osudu i protivljenje u narodu. Ne želeći da nastavi sukobe sa Crkvom, vratio se u manastir Tvrdoš.
Pomagao je ljudima koji su živeli pod turskim ropstvom i zbog svojih dela koja je činio i načina na koje je živeo, narod ga je poredio sa Svetim Savom.
Zbog svega toga bio je trn u oku Turaka, pa je morao da pobegne u Rusiju. Posle nekog vremena vratio se iz Rusije sa hranom i novcem koji je prikupio, dok je bio u bekstvu, i podelio ga sa narodom.
Potom odlazi na Svetu Goru gde provodi godinu dana kako bi se dodatno obrazovao i produhovio.
Po povratku sa Svete Gore, Vasilije je postavljen za mitropolita onogoškog, sa sedištem u Onogoštu (Nikšić). U to vreme Turci su počeli još više da muče i pljačkaju srpski narod te je Vasilije morao da se skloni i pod planinom Zagaračom napravio je keliju gde je živeo i molio se.
Predloženo mu je bilo da se prebaci u manastir Ostrog, koji je bio dobro utvrđen i sklonjen daleko od puta, kako Turci ne bi mogli da upadnu. Pošto je konačno dočekao da u miru vodi svoju mitropoliju, uspeo je da proširi bratstvo manastira Ostrog i obnovi nekoliko crkava.
Upokojio se 29. aprila 1671. godine u svojoj keliji iznad ostroške isposnice. Iz stene pored koje se upokojio kasnije je izrasla jedna vinova doza iako u steni nema ni malo zemlje.
Ubrzo posle njegove smrti, ljudi su počeli da dolaze na njegov grob, kako bi se iscelili i našli utehu. Bio je smatran za svetitelja još tokom života, a kako je vreme odmicalo posle njegove smrti, uverenje je sve više i više jačalo.
Keliju u kojoj se nalazi njegovo telo danas posećuju ljudi svih vera, jer se oko nje dešavaju čuda. Svako je čuo za poneko čudotvorno isceljenje Svetog Vasilija Čudotvorca, a ko je na Ostrogu bio, zna kakva neverovatna energija tu vlada.
Preuzeto: telegraf.rs
