Stara praksa nošenja venčanog prstena, poznatog kao burma, ima duboke korene koji sežu do drevnog Egipta. Arheolozi su otkrili hijeroglifima zabeležene dokaze o nošenju prstena od strane nevesta. Prvi tragovi tzv. burmi kao simbola večnosti datiraju upravo iz tog vremena.
Stari Egipćani su verovali u postojanje osetljivog živca koji se proteže od četvrtog prsta leve ruke pravo do srca – centra emocija. Slično su i stari Grci i Rimljani stavljali burmu na levu ruku iz istog razloga. Ovi narodi su verovali da “vena amoris” (latinski za “vena ljubavi”) ide od tog prsta direktno do srca.
Iako takav živac ili vena uistinu ne postoje, mnoge zemlje su nastavile s ovom drevnom tradicijom. Međutim, postoje i kulture koje stavljaju venčani prsten na desnu ruku, kao što je slučaj u Danskoj, Poljskoj i na Kubi.
Zanimljivo je da su u prošlosti samo žene nosile burmu, dok muškarci nisu. Međutim, tokom Drugog svetskog rata, muškarci su počeli nositi burmu kao sećanje na žene i decu koja su ih čekala kod kuće. Postoje različiti običaji glede nošenja burmi na prstima različitih ruku u raznim zemljama. Na primer, neke zemlje praktikuju nošenje na domalom prstu leve ruke, dok je u Srbiji i drugim pravoslavnim zemljama uobičajeno nošenje na desnoj ruci.
Tradicionalna indijska praksa uključuje nošenje burme na desnoj ruci, smatrajući levu ruku nečistom. Ipak, moderni Indijci često stavljaju prsten na levoj ruci kako bi se prilagodili običajima u SAD-u. U mnogim zemljama Severne i Istočne Evrope, poput Danske, Norveške, Rusije, Poljske i Bugarske, venčani prsten se nosi na četvrtom prstu desne ruke. Desna ruka je takođe uobičajena i u Portugalu, Španiji i Grčkoj.
S druge strane, u zapadnim zemljama poput Severne i Južne Amerike, Evrope (uključujući Veliku Britaniju, Italiju, Francusku i Sloveniju), Sjedinjenih Američkih Država, kao i mnogim azijskim državama, tradicija je nošenja burme na levoj ruci.