Radivoj Korać Žućko rođen je 5. novembra 1938. godine u Somboru, od oca Bogdana rodom iz Like i majke Zagorke iz stare somborske porodice Gradinski. Imao je i dve godine mlađeg brata Đorđa, a porodica Korać živela je u Somboru na Bezdanskom putu sve do kraja Drugog svetskog rata. Tako je Radivoj svoje školovanje započeo u današnjoj OŠ „Nikola Vukićević“. Posle rata, Koraći se sele u Beograd, gde Radivoj završava osnovnu i srednju školu, a potom upisuje Elektrotehnički fakultet.
Paralelno sa studiranjem, Korać se 1957. angažuje u BSK (OKK Beograd), a njegov urođeni košarkaški talenat već prvih meseci biva prepoznat i on postaje najbolji strelac lige. Bio je to samo prvi u nizu Koraćev uspeh. Od milošte prozvan „Žućko“, zbog svog autentičnog izgleda, svoj klub će čak četiri puta odvesti u prvake Jugoslavije. Žućkove košarkaške sposobnosti su ga već 1958. odvele u košarkašku reprezentaciju, za koju je odigrao 157 međunarodnih mečeva i postigao neverovatnih 3.265 poena. Na tri evropska prvenstva proglašen je najboljim strelcem, a istu titulu poneo je i na Olimpijskim igrama održanim u Rimu 1960.
Zanimljivo je napomenuti da je Žućko u Kupu šampiona, na jednoj utakmici između OKK Beograd i švedskog Alvika postigao rekordnih 99 koševa, a ako se uzme u obzir da u to vreme „trojke“ još nisu bile uvedene u evropsku košarku, taj rezultat je još impresivniji.
U svojoj kratkoj, ali plodonosnoj karijeri, Radivoj Korać nastupao je još za Lijež iz Belgije i Padovu iz Italije, a oba tima su u sezonama kada je on tamo nastupao imale strelca lige – dobroćudnog i tihog Somborca.
U reprezentativnim nastupima, Korać je na svetskim prvenstvima 1963. i 1967. osvojio srebrne medalje, kao i na evropskim prvenstvima 1961. i 1965. godine, a istom medaljom reprezentacija se okitila i na Olimpijadi u Meksiku 1968.
O Koraću su „očevi“ jugoslovenske košarkaške škole, kasnije prepoznatljive širom planete, imali samo reči hvale. Aleksandar Nikolić posvedočio je da Žućko nije bio samo talentovan, već besprekorno inteligentan za ovu igru. „Imao je blistavu tehniku i ogromno znanje“. Borislav Stanković je jednom prilikom, sećajući ga se, rekao da je Korać bio izuzetno povučen mladić, a da je ipak bio zvezda Knez Mihailove ulice zlatnih šezdesetih godina. O njegovoj igri rekao je sledeće: „Na terenu je delovao prilično nezainteresovano, međutim, kad bi dobio loptu, sve je radio munjevito“. Korać i Daneu su, prema Stankoviću, izvrsno sarađivali u reprezentaciji i predstavljali su fantastičan dvojac.
Da je ovaj Somborac bio veoma jedinstven, govori i činjenica da mu je jedini domaći Nobelovac, Ivo Andrić, posvetio čitav jedan zapis u svojoj knjizi „Znakovi pored puta“. Osim sporta kojim se pasionirano bavio, Žućko se odlično razumeo u kulturu, umetnost, posebno muziku, a beogradskom čaršijom se i dalje šire „abrovi“ da je Radivoj Korać u Jugoslaviju doneo prve ploče Bitlsa.
Vest koja je pogodila sve građane Jugoslavije odjeknula je kao bomba 2. juna 1969. godine: poginuo je Žućko! Stradao je nedaleko od Sarajeva u saobraćajnoj nesreći, a u Beogradu je sahranjen sa svim počastima i postao prvi sportista ikada koji je svoju večnu kuću našao u Aleji velikana. Koliko je Žućko bio velik, svedoči i insistiranje ondašnjeg predsednika Tita da, umesto jugoslovenskom trobojkom, njegov kovčeg bude prekriven olimpijskom zastavom, a uz objašnjenje da je Korać bio veći od Jugoslavije i da je on pripadao čitavom svetu.
Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, FIBA je organizovala međunarodno takmičenje u košarci pod nazivom „Kup Radivoja Koraća“, koje se, nažalost, ugasilo 2002. godine, a trenutno je to naziv košarkaškog kupa Srbije. Žućko je, po otvaranju Kuće slavnih u Madridu, odmah primljen.
Somborci, do pojave Nikole Jokića, nisu imali ovakvu košarkašku veličinu kao što je Korać. Iako je mlad napustio Sombor, njegovi narav i maniri, kojima su svedočile generacije koje su pratile Žućkov život i rad, ostali su sasvim somborski.
