Ovo je retko ko znao!
Pre krađe, Mona Liza nije bila naročito poznata slika, a pogotovo ljudima van umetničkog sveta. Leonardo da Vinči ju je naslikao nekad između 1503. i 1517. godine, ali kritičari su počeli da je tumače kao remek-delo renesansnog slikarstva tek 1860-ih godina.
U to vreme Mona Liza čak nije bila ni najpoznatija slika u svojoj galeriji, a pogotovo u svetu. A onda se dogodila umetnička krađa veka.
Italijanski radnik Vićenco Peruđa otišao je u pariski muzej Luvr sa dva pomoćnika u nameri da sliku ukrade, preproda i živi lagodno do kraja života. Bilo je to 21. avgusta 1911. godine. Tog dana, vodoinstalater koji je radio u čuvenom pariskom muzeju naišao je na čoveka koji je stajao kod vrata i nije mogao da ih otvori jer je kvaka nestala. Vodoinstalater poznat kao Sauvet, iskoristio je svoj ključ i klešta kako bi otvorio vrata čoveku obučenom u beli mantil, odnosno uniformu koju je nosilo osoblje Luvra. Bez znanja Sauveta ili bilo koga drugog, nepoznati čovek je izneo vrednu sliku koja je bila sakrivena ispod njegovog mantila, piše nationalgeographic.rs.
Niko nije bio ni svestan krađe, sve do narednog dana. Mona Liza je u vreme krađe bila toliko zanemariva slika da niko od zaposlenih u Luvru uopšte nije ni primetio da je nestala – punih 28 sati!
Tek je slikar po imenu Luj Berud otkrio ovaj skandal. On je došao u muzej da slika Mona Lizu po uzoru na Leonarda, a kada je video da je nema, pokušao da sazna zašto je slika uklonjena. Shvativiši da je ukradena, službenici su oglasili alarm, a policija je ubrzo ispod servisnih stepenica pronašla staklenu kutiju koja je štitila sliku.
Foto: Profimedia
Bezbednost prostora i umetničkih vrednosti je u to vreme bila na niskom nivou, posebno kada je reč o slici (tada beznačajne) Mona Lize. Ipak, ova krađa je zaintrigirala javnost, a kako su prolazili dani, a dokaz nije bio pronađen, tako je senzacija sve više rasla. Policijski službenici koji su tražili kradljivca smatrani su neefikasnima. Čak je u jednom trenutku i slavni Pablo Pikaso bio optužen i ispitivan u policiji.
Nakon što je Luvr potvrdio krađu, Mona Liza se odjednom našla na naslovnim stranama novina širom sveta. “New York Times” je prozvao krađu nacionalnim skandalom.
Francuske novine su krivicu bacale na američke milionere, a neki su čak tvrdili da iza svega stoji Nemačka. Osim toga, niko nije mogao ni shvatiti motiv krađe. Pomoćnik kustosa, izvesni Benedit, izjavio je: “Za mene je misterija zašto je krađu uopšte počinio, jer ja smatram da je slika bezvredna u rukama jedne osobe”.
Kada je Luvr ponovo otvoren nakon sedam dana od krađe, ljuta rulja ljudi je odmah pohrlila prema praznom mestu za sliku – mestu koje je ubrzo postalo “znak srama” u Parizu.
U međuvremenu, lopovi su već sakrili sliku. Oni su bili tri Italijana: dva brata, Vićenzo i Mikele Lanceloti, i vođa, Vićenzo Peruđa. Vićenco je ujedno bio i majstor koji je instalirao zaštitno staklo na Mona Lizi, piše pixelizam.com.
Ova trojica mladih italijanskih majstora su došla u Luvr dan pre i sakrili se u malo skladište u blizini galerije pune renesansnih slika. Sledećeg jutra, ušli su u galeriju i zgrabili malu sliku sa zida. Otkinuli zaštitnu staklenu kutiju, skinuli okvir, i sakrili sliku ispod Peruđinog kaputa. Zatim su jednostavno izašli na sporedni ulaz Luvra, tada najveće građevine na svetu sa više od 1.000 prostorija i samo 150 čuvara.
Nekoliko meseci pre krađe, Luvr je primio anonimnu pretnju u kojoj se navodilo da će Mona Liza biti uništena (iz nepoznatih razloga). Osoblje muzeja je odmah unajmilo kompaniju koja će postaviti zaštitno staklo na sliku, kompaniju u kojoj je radio sam mastermind krađe – Vićenco Peruđa.
LuvrFoto: Profimedia
Peruđa je pre ovog događaja već dva puta hapšen u Parizu – jednom dok je pokušavao da opljačka prostitutku, a drugi put jer je izvadio pištolj u tuči. Izvori navode da je on često pričao o tome kako želi da bude nešto više od građevinskog radnika. Kad se pojavio na sudu 1914. godine zbog krađe Mona Lize, tužilaštvo ga je nazvalo običnim molerom. Peruđa je u tom trenutku ljutito povikao da je on “pittore”, to jest umetnik.
Nakon krađe, on je sakrio sliku u lažni pod u svom stanu u Parizu, a kada ga je policija ispitivala kao jednog od zaposlenih u muzeju, on ničim nije ostavio utisak da je upravo on lopov. Čak je slagao i rekao da je za krađu saznao iz novina te da je tog dana stigao na posao kasnije, jer je noć ranije dosta popio. Policija je odmah poverovala i okrenula se prema sledeća dva osumnjičena: Pablu Pikasu i pesniku Gijomu Apolineru. I oni su ubrzo pušteni, a policija je još jednom ostala bez traga.
Dvadeset i osam meseci nakon što ju je ukrao iz Luvra, Peruđa je napokon odlučio da proda Mona Lizu jednom trgovcu umetninama u Firenci. No, trgovac je bio sumnjičav pa je pozvao šefa italijanske umetničke galerije da pogleda sliku. Pečat na poleđini je potvrdio njenu autentičnost.
– U redu, ostavi je kod nas, a mi ćemo se pobrinuti da dobiješ nagradu – rekli su trgovac i njegov partner Peruđi. On je otišao kući i nakon pola sata umesto nagrade, zatekao je policiju na vratima. Kasnije je rekao da je samo hteo da vrati sliku u Italiju – te da je bio patriota koji je samo pokušao vratiti Mona Lizu u zemlju svog rođenja.
Foto: Profimedia
Slika je odmah vraćena u Luvr, a Peruđa je priznao krivicu te je osuđen na samo godinu i 15 dana zatvora, kaznu koja je kasnije smanjena na sedam meseci i devet dana. Od ovog trenutka Mona Liza više nije bila samo jedno od mnogih dela u muzeju, ona je postala svetski poznata slika.
U Prvom svetskom ratu Peruđa je bio zarobljenik austrougarske vojske, a 1921. dobio je ćerku Selestinu, koju je, po slavnoj slici, zvao – Đokondina.
Preuzeto: Srbija Danas
