Jedan od lidera Đilasove NATO liste Srbija protiv nasilja, Zdravko Ponoš, uspeo je da opravda epitet NATO generala, po kome je prepoznatljiv široj javnosti. Ovaj lider kombi stranke Srbija centar uspeo je u predizbornom nastupu da potvrdi sve ono što smo znali za đilasovce, ali je uvek nekako lepše kada to ostane i zabeleženo.
Optužio je Srbiju za NATO agresiju 1999. godine, tvrdeći da smo sami krivi za taj brutalan zločin i nepravdju koja nam je naneta. Samim tim, nije koristio termin agresija, jedini validan, već sramni eufemizam bombardovanje, koje smo, opet ponavljamo, po Ponoševom mišljenju sami izazvali i krivi smo.
Ovi su baš rešili da 12 dana pred izbore sebi sruše rejting. pic.twitter.com/9vnxS8pXpK
— Lazar Vojinović (@LazarVojinovic_) December 5, 2023
Takva dosmanlijska zamena teza je već viđena kada je u pitanju bio zločin bombardovanja RTS-a, kada su umesto da okrive one koji su izvršili taj zločin, njih amnestirali, a teret zločina prebacili na rukovodstvo tadašnjeg RTS-a i u te svrhe je i žuto pravosuđe odradilo svoj prljavi posao,
NATO general koji je za nezavisno Kosovo
Ponoš je takođe u svom sramnom predizbornom nastupu je naveo i da smo 1999. izgubili Kosovo i Metohiju, okriviviši opet Srbiju, odnosno tadašnje rukovodstvo, čime je potvrdio da osim što NATO agresiju ne smatra agresijom nego bombardovanjem, za koje misli da smo mi krivi, takođe i ne smatra više Kosovo i Metohiju delom Srbije, jer smo ,, ga izgubili ”. Naveo je da je i sadašnja vlast, a čiji su predstavnici bili u vlasti i 1999. godine, sada nastavila tamo gde su tada stali, pa se postavlja pitanje da li to Ponoš smatra da smo zaslužili neko novo bombardovanje i otimanje još nekog dela naše teritorije.
Iako mu skraćenica stranke glasi SRCE, a u nazivu ima i Srbiju koju u tom istom nazivu stranke predstavlja da mu je u centru, naziv stranke itekako vara. Ponošu nije Srbija u centru i u njegovom srcu, već lični interes i interesi NATO pakta. Čovek koji je uništavao našu vojsku dok je bio načelnik generalštaba, topio tenkove u Železari, sprovodio reforme po meri NATO tutora, a reforme su značile penzionisanje patriota i protežiranje samo njemu lojalnih NATO kadrova.
Na kraju je uspeo da dođe u sukob sa tadašnjim predsednikom Tadićem i ministrom odbrane Šutanovčem, pa je smenjen, ali tu je bila reč o personalnim razlozima i međusobnoj borbi za uticaj, a ne o tome da je Ponoš bio za neku drugačiju politiku od politike uništavanja Srbije koju su i ova dvojcia vodili. Čak je i prekršio načelo civilne kontrole vojske, kada je davao političke izjave sa mesta načelnika Generalštaba.
Voli Hrvatsku više od Srbije čiju je vojsku uništavao
A šta reći za generala, koji je rodom iz Republike Srpske Krajine, a koji se, iako je školovan da to radi kada zatreba, nije stavio u službu naroda iz svojih krajeva, već je uživao u Beogradu sve vreme ratnih sukoba. Ponosni je državljanin Hrvatske u koju često ide i gde ga veoma uvažavaju. Zbog čega Ponoš toliko voli Hrvatsku, koja je proterala njegove sunarodnike sa vekovnim ognjišta, ne možemo da shvatimo. Možda je zbog žene, a možda i zbog Hrvoja Šnajdera. Ali, Srbiju očigledno ne voli, čim daje onakve sramne izjave kakve je dao u pomenutom predizbornom nastupu.
Pa neka narod dobro vidi ovu bruku i razmisli kome će pokloniti poverenje na izborima 17. decembra. Verujemo da nipoštio neće ovakvim kreaturama. A niko đilasovcima ne radi antireklamu kao oni sami sebi, i što više pričaju o svojoj plolitici i namerama, svi su svesniji koliki su to izdajnici. Zato, dobro ih poslušajmo šta zbore, a 17. decembra ih pošaljimo na smetlište istorije.
