Aljbin Kurti i njegov ministar unutrašnjih poslova Dželjalj Svečlja slavodobitno su, kao okupatorski upravnici, praćeni specijalcima sa dugim cevima, prošetali ulicama Severne Mitrovice, popili kafu, stavljajući valjda tačku na okupaciju Severa Kosmeta.
– Sve se u stvari svodi na to da li ćemo pristati na ono što nam nameću ili nećemo… Ako ne pristanemo kao narod na to, onda im je džabe sve što rade – govore Srbi sa severa Kosova i Metohije.
Kako piše RT Balkan, sat kasnije, u južnom delu Kosovske Mitrovice, na skupu njihovih pristalica, pod zastavom “velike Albanije”, obojica su poručili da na Severu nema više “paralelnih struktura”, da nema više “nelegalnih tablica”, da nikad više “na severu Kosova neće biti barikada”.
Bahati, osioni, nadmeni, drski, bezobzirni, puni samodivljenja, praćeni ovacijama pristalica.
Dok su se Kurti i Svečlja iz Severne Mitrovice preko mosta na Ibru vraćali u južni, albanski deo grada, na predizborni miting, sačekalo ih je, javljaju mediji u Prištini, više građana, Albanaca, koji su im saopštili da su se “posle 25 godina vratili u svoje kuće na severu Kosova”.
Da li se i jedan proterani Srbin vratio u svoju kuću na Kosovu i Metohiji, to nije predmet Kurtijeve predizborne kampanje.
U Bistrici, albanskom selu kod Leposavića, Kurti je prethodno govorio o “vladavini prava, blagostanju, prosperitetu i razvoju”, hvaleći se kako više “nema Srbije na Kosovu”.
Kurtijeva predizborna kampanja pretvara se tako u sliku, ogledalo života Srba na Kosovu i Metohiji i na severu posebno. Života u kome ne smeju da puste decu na ulicu, života u kome im, u centru Severne Mitrovice noćima tutnje pesme na albanskom jeziku pod prozorima, života gde ih na svakom ćošku čekaju specijalci sa puškama, mrki pogledi, tuđi jezik i mržnja, hapšenja, presude, zabrane…
– Kada su 29. decembra 2022. godine uklonjene poslednje barikade na Rudaru kraj Zvečana, na magistrali Priština-Leposavić-Jarinje, ljudi sa kojima sam tog jutra pričao nekako su znali da posle toga ništa više neće biti isto. Da je stavljena tačka na jedan deo njihovih života na Severu obeležen i tim barikadama koje su bile tek segment očajničke borbe za slobodu, onu puku, za dostojanstvo, za život vredan poštovanja, za budućnost njihove dece, za goli opstanak na svojim imanjima i u svojim kućama – priča Srbin.
Kako preživeti, kako nastaviti otpor, borbu i bez barikada?
– I te barikade, uz sve ostalo, bile su potvrda da smo živi, da nas na Kosmetu još ima, da se držimo, da se ne damo, da ne pristajemo da nas gaze kako im padne na pamet… Kad Kurti i Svečlja sad slavodobitno kažu da nikad više na severu neće biti barikada, oni, ustvari, hoće da kažu da na severu i na KiM neće biti Srba. To je njihova poruka. Samo, jedno njih dvojica zaboravljaju, pod okupaciju nas jesu stavili, ali, sa brisanjem našeg genetskog koda, sa brisanjem kosovskog mita na kome smo porasli i na kome rastu naša deca, sa brisanjem KiM iz naših srca, ići će daleko teže – kaže danas jedan od Srba, poznanik sa barikada iz Zubinog Potoka.
– Nismo mi na barikade išli od vrućeg hleba, od dobrog života, od tog njihovog blagostanja o kome govore, nego od ljute nevolje. I, još nešto, ovu “barikadu” u našim srcima i umovima, kojom branimo svoje pravo na postojanje ovde, svoje sećanje na Kosovo i Metohiju nikad neće ukloniti, on to ne shvata. Možda sada nema barikada, ali, vara se Kurti grdno ako misli da nas je slomio, pretvorio u raju i ubio ponos u nama. Otpor, miran, nenasilan, na svakom mestu, ostaje ljudska obaveza – nastavlja sagovornik RT Balkana.
Istorija barikada na Severu, noći pod šatorima kraj furuna, u međuvremenu postala je istorija otpora okupatoru, istorija nepristajanja na poniženje i to Kurti, uveren je ovaj Srbin iz Zubinog Potoka, ne može promeniti ni izbrisati.
I te barikade, siguran je, ušle su već u genetski kod onih koji su na njima porasli. Sećanje na slavno vreme čiji su deo bili.
– Sve se ustvari svodi na to da li ćemo pristati na ono što nam nameću ili nećemo… Ako ne pristanemo kao narod na to, onda im je džabe sve što rade – kaže on.
On podseća da su barikade najčešće postavljane u Rudaru kraj Zvečana, ali i na glavnom mostu i kod Tehničke škole u Kosovskoj Mitrovici, na Dudinom kršu, u Leposaviću, Sočanici, Lešku, na Jarinju i Brnjaku, u selu Zupče, u Jagnjenici, blizu sela Varage…
– Jedanaest godina mi ovako živimo! Malo, malo pa barikade. Jeste teško, kod kuće plaču deca, žene strepe, ali, drugačije ne možemo, Srbija je naša majka, naša država, zar da dozvolimo granicu između Leška i Srbije – ostala je 16. septembra 2011. godine zabeležena izjava četvorice momaka iz Leška, Ivana, Gorana, Marka i Veljka.
Tih dana KFOR je preko Jarinja razvukao bodljikavu žicu i prekinuo ovaj putni pravac koji od Mitrovice i Leposavića preko Leška vodi ka Raški i centralnoj Srbiji, odnosno odsekao sever Kosmeta od ostalog dela Srbije, a Srbi sa severa onda blokirali KFOR.
Jula te 2011. godine, na severu KiM trajala je velika kriza kada su jedinice ROSU iz Prištine počele zauzimanje administrativnih punktova na Jarinju i Brnjaku a Srbi sa severa KiM blokadu najvažnijih puteva od Mitrovice prema centralnoj Srbiji.
Mesec dana kasnije ponovo su kod Jarinja postavljene barikade, kriza je trajala punih 11 dana, završena je privremenim sporazumom o režimu na administrativnim prelazima. Ljudi su na barikade išli punog srca, uvereni da nešto mogu promeniti, da vredi suprotstaviti se, da je u pitanju borba za slobodu, dostojanstvo…
Niko nije ustuknuo ni kada je septembra 2011, blizu groblja na Jarinju došlo do sukoba Srba sa pripadnicima Kfora. Međunarodne snage koristile su gumene metka, ali i bojevu municiju pa je 118 Srba ranjeno, sedmorica su imala teže povrede. Ostalo je zabeleženo da je paljba trajala 45 minuta.
Krajem oktobra te godine, KFOR je započeo uklanjanje barikade u mestu Jagnjenica kod Zubinog Potoka kojom je bio preprečen jedan od puteva između Zubinog Potoka i Kosovske Mitrovice. Okupio se veliki broj Srba, došlo je do sukoba, KFOR je upotrebio suzavac, barikada nije uklonjena.
Sredinom 2012. nove barikade su podignute u mestu Rudare. Usledila je akcija Kfora na uklanjanju, Srbi su potisnuti preko mosta na Ibru prema Zvečanu, čula se pucnjava, trojica Srba su ranjeni, neke kuće blizu mosta su izrešetane.
Krajem maja 2019. godine tzv. kosovska policija počela je širom severa hapšenje pripadnika tzv. KPS srpske nacionalnosti. Srbi su reagovali postavljanjem barikade u mestu Varage koja je ubrzo razbijena oklopnim vozilima kosovske policije. U Varagama, na nekoliko mesta prebijeni su Srbi u svojim kućama, razbijeni su lokali.
Barikada na Jarinju bilo je i u septembru 2021. godine kada su Srbi protestovali zbog odluke vlasti u Prištini o registarskim oznakama. Na Jarinju tada je, na oko kilometar od administrativnog prelaza bilo poprečeno na desetine kamiona, a magistrala je bila blokirana u dužini od oko kilometar i po.
Kada je 10. decembra 2022. godine na Jarinju uhapšen Dejan Pantić, na Rudaru su podignute barikade. “Kod krsta” preko magistrale su preprečeni teški kamioni. Niz magistralu podignuti šatori, u šatorima postavljene peći, naložene vatre. Opet je narod iz Zvečana, Severne Mitrovice, krenuo na Rudare, na barikadu.
– Mi nemamo kud nego da se suprotstavimo teroru – pričali su ljudi na barikadama.
Prolazili su dani i noći, nedelje… Kiša, sneg, mraz, ledeni severac niz Ibar. Tri nedelje vatra u metalnim buradima nije ugašena.
Prethodno, na sastanku u Raški, jedan od ovdašnjih Srba rukovodstvu Srbije doslovce je rekao sledeće:
– Ako se povučemo sa barikada, ako ih uklonimo, loviće nas kao zečeve…
Posle se pokazalo da je sasvim bio u pravu. Počeo je lov na Srbe koji traje do dan danas.
Sever, Srbi i barikade će, nema dileme, biti jedan od glavnih predizbornih aduta Aljbina Kurtija pred glasanje 9. februara.
A, da li on, kad kaže da barikada više neće biti, zaista misli da je slomio i poslednji trag ponosa Srba na Kosovu i Metohiji i da ih je pretvorio u sirotinju raju…
