Srpska svetinja nikog ne ostavlja ravnodušnim, a monah za “Alo!” objašnjava zbog čega sam živi na ovom drevnom mestu.
Manastir Svetog Nikole, iz kojeg puca pogled na čitavu Kuršumliju koju je ove godine Turistička organizacije Srbije proglasila “Izuzetnom destinacijom Evrope”, podigao je sredinom 12. veka Stefan Nemanja. On je danas većim delom obnovljen, a monah Grigorije za „Alo!“ objašnjava da je Sveti Sava na ovom mestu krstio prvog vernika Srpske pravoslavne crkve, a po uzoru na tu svetinju sagrađeni su brojni velelepni srednjovekovni manastiri. Grigorije je ovde sada jedini predstavnik monaškog življa.
Nažalost, od nas, kaluđera i kaluđerica u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, trenutno samo ja živim ovde. Imamo malu kuću koja je izgrađena krajem devedesetih godina. Ona, i da nas ima više, ne može da primi veći broj ljudi. Ohrabruje to što Zavod za zaštitu spomenika planira izgradnju konaka, pa će nas možda biti više. Ipak, ni mi, kaluđeri, ne padamo iz nekog spoljnog sveta, s Marsa i drugih planeta, nego dolazimo iz naše Srbije, ovakve kakva jeste i ovakvi smo kakvi jesmo – priča otac Grigorije.
Ova srpska svetinja, koja je od pariskog Notr Dama starija 180 godina, kroz istoriju je imala tešku sudbinu, baš kao i Manastir Svete Bogorodice, sazidan oko 800 metara dalje, a gotovo istovremeno. Obe drevne crkve razrušene su do temelja i brzo su postale zaboravljene, dok su vladari tražili neke nove prestonice, rezidencije i letnjikovce, te mesta gde su bili krunisani novi vladari srpske države.
Otac Grigorije, Foto: Matija Beljan
Kuršumlija, je u vreme duhovnog procvata imala mnogo nežnije ime: Bele Crkve. A, kada su došli Turci, pretopili su olovne krovove crkve manastira Svetog Nikole i Svete Bogorodice, koji su se belili iznad ušća Banjske u Toplicu. Tako je mesto dobilo današnje ime – Kuršumlija.
Po dobijanju autokefalnosti, u ovom manastiru Sveti Sava je smestio sedište episkopije. Manastir je stradao u austrugarsko-turskim ratovima (1668-1690). – Srpsko življe je stalo na stranu austirijske carevine, nažalost, Austrija je taj rat izgubila i morala je da se povuče, tako da su se Turci besni vratili nazad željni osvete i na strašan način poharali sve ove prostore, pobivši mnoštvo našeg stanovništva, uništivši mnoge svetinje, uključujući i ovu. Od tada, pa narednih nekoliko stotina godina, manastir je ostao u ruševinama, zapušten, zaboravljen, sa nekim delimičnim pokušajima renkonstrukcije krajem 19. i početkom 20. veka – priča monah Grigorije.
Postoji inicijativa da se staro ime vrati, ali Kuršumljani su mahom protiv toga jer, kaže otac Grigorije, ništa ne znači materijalna obnova bez duhovne.
– S kompletnom rekonstrukcijom manastirske crkve krenulo se sredinom sedamdesetih godina, u tadašnjoj Jugoslaviji. Ali eto, kad Bog hoće, onda je i svako čudo moguće. Usred tog komunizma i druga Tita, mi dobismo nazad ovu svetinju, bar do ove mere u kojoj danas vidimo – priča otac Grigorije.
Preuzeto: alo.rs
