Deca koja uskoro kreću u školu i ona koja već šaraju svoje bukvare početkom 2030-ih godina naći će se na radnim mestima. Sva su predviđanja da će do tada dobar deo poslova preuzeti veštačka inteligencija, te se roditelji, ali i celo društvo susreću sa vrlo važnim pitanjem – kako spremiti decu za budućnost koju ni mi sami ne možemo da predvidimo?
U pokušaju da odgonetnemo ovo kompleksno pitanje, kontaktirali smo neke od naših vodećih stručnjaka, naučnika i uglednih profesora koji zajedno sa svojim učenicima razmišljaju o uzbudljivim promenama koje budućnost donosi.
Direktor Matematičke gimnazije u Beogradu, profesor Srđan Ognjanović smatra da je je jedini put u budućnost investicija u našu decu, i to onu od pet, šest, sedam godina.
– Svedoci smo najbržeg i najintenzivnijeg razvoja tehnologije u dosadašnjoj istoriji. Uporedimo samo današnjicu sa svetom od pre 30 godina! A šta nas tek očekuje: automobili i avioni bez vozača, škole na daljinu, filmovi i pozorišta sa virtuelnim glumcima… Tako i obrazovanje mora da doživi potpunu transformaciju – smatra Ognjanović.
On ističe da je i u toj teško odredivoj budućnosti postoje znanja koja će deci neumitno trebati.
– Najvažnije je da se učenici uče da razmišljaju, a ne da samo memorišu podatke koji su im već dostupni u svakom trenutku. Značajno se povećava potreba za matematikom i algoritamskim programiranjem. Čak i u nekim društvenim naukama poslednjih godina potpuno dominira matematika. Nobelovu nagradu za ekonomiju u zadnje vreme dobijaju samo matematičari. Sve više će tako da bude i u pravnoj nauci – ističe on.
Matematika – da bi umeli da razmišljaju
I iz vodećih svetskih obrazovnih centara ističu da je aritmetika, pored čitanja i pisanja, jedna od disciplina koja će deci nesumnjivo trebati.
Iako deca već danas pitaju “zašto moram da znam da računam, kad imam digitron u telefonu?”, matematika će im biti neophodna ne samo da bi i znali kako da stvaraju, već da bi naučili kako da razumeju ogroman broj podataka sa kojima će se svakodnevno suočavati.
Mašine će moći da rade matematiku 20. veka, dok će matematika 21. veka biti više fokusirana na ideje. U svakom slučaju, bez matematike deca neće moći da shvate funkcionisanje veštačke inteligencije, o kojem će morati da imaju barem najosnovnije znanje.
Biotehnologija, genomika, oblast naprednih materijala, ali i emocionalna inteligencija
Vesna Crnojević Bengin, profesorka na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu i suosnivačica BioSense Centra, smatra da promene koje dolaze ne treba da nas plaše, jer se u poslovima budućnosti čovek neće takmiči sa mašinom, već raditi stvari koje mašina ne može.
– Potencijal digitalizacije vidim upravo u tome da se čovek oslobodi poslova koje može da radi mašina, kao što je bio slučaj i u prethodnim industrijskim revolucijama. To će čoveku ostaviti vremena da se bavi stvarima koje su samo njemu svojstvene: da bude kreativan, da smišlja nove koncepte, radi timski, razvija emotivnu inteligenciju, unapređuje socijalne odnose – smatra ona.
Kako kaže, jasno je da će u budućnosti biti veoma tražena zanimanja vezana za veštačku inteligenciju, matematiku, robotiku i autonomni transport.
– Tu su i oblasti naprednih materijala, biotehnologija i genomika. Ali, postojaće i čitav niz poslova u kojima su ključni emotivna inteligencija, međuljudski odnosi, timski rad, liderstvo. Verujem da će u ovakvim poslovima ljudi još dugo biti ispred mašina – smatra Crnojević-Bengin.
U skladu sa tim, decu treba osposobiti da razumeju i reše kompleksne probleme.
– Računarska pismenost se kod današnje dece podrazumeva. Kako smo do sada u školi svi učili da pišemo, iako je bilo jasno da nećemo svi biti književnici, tako i sada svi moramo postati računarski pismeni. I to ne znači samo da pošaljemo imejl ili otvorimo neku veb stranicu, već da koristimo računar kao moćan alat u svom poslu biologa, poljoprivrednika, pravnika, lekara… – kaže ova profesorka.
Ona takođe ističe razvoj individualnih osobina kao ključni zadatak obrazovanja.
Kreativnost, kritičko mišljenje, emocionalna pismenost
Tijana Mandić, profesor psihologije na FDU smatra da nije samo inteligencija nešto što treba razvijati kod dece, već i njihova kreativnost, kako bi sutra mogla da se karijerno ostvare.
– Decu treba učiti ne kritizerstvu, već kritičkom mišljenju, sposobnosti da daju zdravu kritiku. Dosada smo ih usmeravali na rezultate učenja, po principu “ako naučiš lekciju, dobićeš ocenu, diplomu, pa posao”, a sada moramo da ih učimo kako da stalno uče. Predviđanja su da će deca koja danas krenu u školu tokom svoje karijere promeniti 11 poslova, od kojih će mnogi biti potpuno suprotni. U skladu sa tim decu treba učiti da uče i sa 40, 50, 60 godina – kaže ona.
Takođe, važno je u njima razviti intrinzičku motivaciju, tj. unutrašnji poriv da nešto postignu.
– Najkreativniji ljudi su oni koji se vode ovim porivom. Novac, uspeh, plata, sve su to spoljašnje motivacije koje nisu toliko jake kao one iznutra. Dakle, u detetu treba naći jednu ili spektar stvari koje ga interesuju, a onda ga naučiti kako da iznutra želi da se u tome ostvari – objašnjava.
Kako kaže, pored računaske pismenosti bitna je i emotivna, kao i sposobnost da dete da samostalno donosi odluke.
Tolerancija na nesigurnost i stalnu promenu
– Decu ćemo morati da naviknemo da budu tolerantni na nesigurnost. Oni će prolaziti kroz konstantne i nagle promene i u takvom ritmu će morati da funkcionišu bez straha. Psihologija smatra da će se u budućnosti pojmovi stresa i traume promeniti, jer svima će životi biti veoma stresni i traumatični i na to treba razviti barem neku dozu tolerancije. Deca treba da budu snalažljiva, jer to će biti njihova nova normalnost – kaže ona.
Mandić savetuje roditelje da razviju kod dece radoznalost, koja ne mora biti suprotstavljena lepom ponašanju, ako je pravilno usmerena.
– Tu su i fleksibilnost u mišljenju, originalnost, spontanost, mašta, kao i ona stara veština bez koje ništa ne bi bilo moguće – razvijanje dobrih radnih navika – zaključuje ona.
Još pet stvari koje roditelji mogu da urade za svoju decu (a škola ne može)
U pripremi dece za budućnost uloga roditelja je odlučujuća, jer školski sistem se ne menja dovoljno brzo. Evo kako preporuke naših stručnjaka roditelji i sami mogu da ispune:
1. Tehnička pomagala da, ali važno je na koji način
U eri digitalizacije deca moraju biti upoznata sa tehnikom, ali prevelika upotreba uređaja dovešće do slabijih rezultata.
Primera radi, umesto što telefon koriste da bi umirili dete ili ga na kratko zabavili, roditelji mu mogu da pokažu kako da telefon koristi u svakodnevnom životu. Mnogo dece danas na maminom mobičnom gleda crtani film, ali kada treba da se čuje sa bakom, neće da uzme telefon. To je znak da ono zapravo ne uči kako da iskoristi tehniku, već samo kako da se njome zabavi.
2. Inicirajte “dublje” razgovore
Deci ne treba samo zabraniti da nešto rade ili da se na neki način ponašaju. Ukoliko ih odrasli od malena uvedu u “dublji” razgovor, ona će rano naučiti da preispituju sebe, svoje postupke i osećanja. Otvorena pitanja će ohrabriti njihovo razmišljanje, poput “Šta misliš o tome,” “Kako znaš” “Kako možemo da saznamo””Šta će se desiti ako”…
3. Učite ih da sami smišljaju rešenja kompleksnim problema
U edukativnim centrima u Norveškoj koristi se igra koja decu podstiče na kompleksno rešavanje problema još u vrtiću. Od kartona se naprave vrata od kola i na njima retrovizor, a onda se grupi dece kaže da nacrtaju odraz u retrovizoru.
Oni moraju da smisle kako da dinamičnu sliku, odraz koji se stalno menja i koji svi drugačije vide, zarobe u trenutku. Poenta je u tome da se deca usmere ka tome da istražuju i rešavaju probleme jedni sa drugima, uz malu pomoć odraslih.
4. Neka razvijaju “dizajnersko mišljenje”
Tip kreativnog mišljenja koji se u poslednje vreme veoma potencira među predškolcima i osnovcima u SAD-u je dizajnerko mišljenje. Poenta je naučiti decu kako da razumeju drugu osobu i njene potrebe, ne bi li pronašli alternativnu strategiju u rešavanju datog problema.
Decu zapravo uče kako da spoje potrebe ljudi (budućih klijenata), mogućnosti tehnologije i zahteve svog posla. Ovo podrazumeva i inspiraciju i ideje.
U Stenford školi koristi se igra u kojoj deca uče o delovima tela koja životinjama pomažu da opstanu i ispune svoje potrebe u nekoj sredini – da vide, čuju, hvataju, zaštite se, kreću, plivaju, ali i da istražuju, piju, jedu, dišu… Cilj je bio da deca stvore savršenu životinju koja bi mogla da opstane u svakoj sredini. Tokom vežbe deca imaju kratko predavanje, pa postavljaju pitanja, rade u grupi, koriste sajt Nacionalne geografije da saznaju više o životinjama i njihovim potrebama, sve dok ne ispitaju problem, stvore rešenje i na kraju prototip.
5. Pitajte vi njih – “A zašto?”
U eri podataka od kojih će mnogi biti lažni ili deo propagande, kritički odnos prema informacijama biće ključan. I on se uči od malih nogu.
Jedna od tih vežbi je prepričavanje deci situacije koja ima dva suprotna tumačenja. Od dece roditelji traže da odaberu stranu, a onda objasne zašto su baš to izabrala.
Kritičko mišljenje se razvija i prosto ako roditelji podražavaju dečju “a što” fazu. Kada im deca nešto kažu, roditelji im postave pitanje “a zašto” pet puta i traže odgovor, kakav god on bio. Ovo ipak ne treba raditi prečesto, da se ne bi shvatilo kao šala.
Decu treba usmeriti i ka tome da jednu stvar preispitaju iz više perspektiva, bilo da je to odlazak u kupovinu ili način na koji dete želi da se obuče.
Kada imaju manji problem, roditelji od dece mogu zatražiti ideje kako da ga reše. Dete treba dati vremena da razmisli, a onda da od svih svojih ideja izabere onu koja mu se čini najbolja.
Deci treba dozvoliti da se igraju, jer oni tokom igre uče o uzrocima i posledicama.
6. Izbacite “uvek”, “nikad”, “svako” i “niko”
Promena se manje plaše samopouzdana deca, ali i ona koja od malih nogu naviknu na sitna prilagođavanja, poput pohađanja posve različitih kurseva ili školica. Ukoliko je to moguće, iz vrtića ili škole decu mogu da izvode različiti članovi porodice.
Mališanima svaku put treba objasniti zašto se promena dešava i zašto ona nije problem, a pritom izbegavati reči poput “uvek” “svako” ili “niko”. Roditelji decu mogu i da ohrabre da u svakoj promeni pronađu zabavu, a ne razočaranje, tako što će istaći sve dobre stvri koje su se desile kada se prošli put nešto u detetovom životu izmenilo.
Deci su potrebna pravila, jer ona koja žive bez njih ponekad postanu stroža. No za neka pravila postoje izuzeci, tipa ako porodica jede zajedno tokom nedelje, za vikend može otići u restoran, kod familije ili prijatelja.
Izvor: Detinjarije
