Čak 90 odsto roditelja prepušta svoju decu, mlađu čak i od dve godine, nekoj od tehnologija.
U vreme dok treba da uče kako se sklapaju rečenice i pišu slova, deca već znaju kako se rukuje poslednjom generacijom telefona i tableta. Detinjstvo se promenilo začas. Tu su i realne fizičke promene, kao u brzini treptaja, razvijanju govornih sposobnosti, pisanja, ali i u položaju tela jer je, kako tvrde pedijatri, sve više dece s takozvanim “kompjuterskim ramenom” – iščašenim na dole, od tipkanja tastature ili tač-skrina
Svaki novi medij, ma koliko revolucionaran bio u vreme kad se pojavio, u startu je bio osuđivan kao pretnja za mlade ljude. Krimi romani će uništiti njihov moral, televizor će im pokvariti vid, video igre su suviše nasilne za našu decu. Prvo televizija, pa računari, a onda i tableti, i razne aplikacije, označeni su kao gubljenje vremena koje bi inače bilo utrošeno za učenje ili igranje s vršnjacima, ili tradicionalno prljanje ruku kopanjem po pesku. Naša generacija koncentrisala se na brigu o mozgovima naših naslednika, o neiskorišćenim sinapsama koje propadaju srazmerno vremenu koje klinci provode zureći u ekran računara ili ajpoda, svejedno.
I pored sve te zabrinutosti, čak 90 odsto roditelja prepušta svoju decu, mlađu čak i od dve godine, nekoj od tehnologija, a naučnici instituta u Njujorku unesu zabunu konstatacijom da igranje video igrica može od vašeg deteta da stvori vrhunskog neurohirurga. Jer, razvija vizuomotorne veštine, pokazalo je istraživanje.
Danas je nemoguće naći dete, pa čak i ono od šest meseci, koje nije došlo u dodir sa smartfonom ili ajpedom. “Mama, svi imaju telefon osim mene”, zavapio je jedan četvorogodišnjak. Granica se sve više spušta. U vreme dok treba da uče kako se sklapaju rečenice i pišu slova, deca već znaju kako se rukuje poslednjom generacijom telefona i tableta. Detinjstvo se promenilo začas. Sada samo jednim potezom prsta mališani mogu da ušetaju u svet stotine igara i aplikacija.
I ništa im nije zanimljivije od toga. Ako su one privukle pažnje odraslih, kako onda očekivati od dece koja su tek prohodala i upoznaju dva paralelna sveta, virtuelni i realni, da odole tom šarenilu koje reaguje na svaki njihov dodir.
Pre nekoliko godina, Američka akademija za pedijatriju “resetovala” je propise o maloj deci i medijima. Godine 1999. preporučivali su manje gledanje televizije za decu i potpuno izbegavanje za one mlađe od dve godine, strahujući zbog uticaja na razvoj njihovog mozga. Mnogo toga se promenilo od tada. Kasnije, u termin “elektronski mediji” američki pedijatri su ubacili i “pametne mobilne telefone” i uređaje s “ekranom na dodir”, televizija je pala u drugi plan.
Ali, što tehnologija više napreduje, roditelji su sve više zabrinuti šta ona može da uradi njihovoj deci. Mišljenje je u rasponu od toga da će svaki minut proveden ispred ekrana izazvati katastrofu u budućnost, do toga da smo svedoci revolucije jer stvaramo “touch-screen” generaciju. Tu su i realne fizičke promene, kao u brzini treptaja, razvijanju govornih sposobnosti, pisanja, ali i u položaju tela jer je, kako tvrde pedijatri, sve više dece sa takozvanim “kompjuterskim ramenom” – iščašenim na dole, od tipkanja tastature ili tač-skrina.
Niko do danas nije sa sigurnošću potvrdio da li će vaše dete korišćenjem ajpeda aplikacija postati genijalac ili naučiti da govori kineski. Ali ni da će uništiti sve moždane ćelije.
Interesantno je da žena koja je pomogla u razvoju jedne od aplikacija za edukaciju mališana kaže da njena deca ne tipkaju po ekranu ceo dan. “Imamo pravilo da nema ekrana tokom nedelje, samo vikendima, i to na pola sata.To može da bude isuviše stimulativno za mozak i izazove zavisnost”, rekla je ona.
Godine 2001. pisac Mark Prenski popularizovao je termin “digitalni domoroci” da opiše prvu generaciju dece koja razumeju jezik računara, video igara i ostale tehnologije (nas ostale je nazvao digitalni imigranti, za bolje snalaženje). Ovaj naziv dobio je potpuno novu konotaciju 2010. godine kad je izbačen prvi ajped, sa svojim ogromnim ekranom, odličnim za nespretnu ruku jednogodišnjaka koji tek uči “navigaciju”. Istraživači koji prate promene i njihov uticaj na decu, odmah su prepoznali ključni preokret. Prethodno, deci je bila potrebna pomoć roditelja da bi naučili kako se koristi miš ili daljinski, a sada to izgleda potpuno prirodno, kad im ruka klizi po ekranu. Danas, tehnički ste možda vi vlasnik pametnog telefona ili tableta, ali ono više pripada vašem detetu nego vama. Do 2010. dve trećine dece uzrasta od četiri do sedam godina koristilo je ajfon, a u rasponu od 2008. do danas kreirano je toliko novih igara i aplikacija, da ih danas ima preko 40.000, čak i za decu ispod tri godine. Plus hiljade koje mogu da se nađu na Gugl-pleju.
Profesorka Heder Kirkorijan, koja proučava uticaj medija na decu na Univerzitetu Viskonsin, kaže da je zabluda da je gledanje u ekran ekvivalent “zurenju u prazan zid”. “To je više kao kad se zadubite u knjigu jer ste još mentalno aktivni”, tvrdi ona.
“Danas je univerzalno shvatanje da su deca veoma kognitivno aktivna kad gledaju TV”, tvrdi Den Anderson, ekspert za decu i medije Univerziteta u Masačusetsu. “Danas shvatamo da deca mogu da prepoznaju mnogo informacija, uče i obrađuju ih.”
Mališani brže i lakše uče i više se trude kad misle da imaju neku ulogu u igrici i da zapravo, svojim pritiskanjem, “pomažu” likovima iz aplikacije. Deca starosti oko 32 meseca potpuno će poverovati karakteru iz aplikacije, ako svojim dodirima izazovu njegovu pravu reakciju, i on će automatski postati njihov autoritet.
I tako dođemo do toga da jedan od najgledanijih videa na jutjubu bude beba koja ne zna da lista novine, jer su “pokvarene” i ne reaguju na njeno povlačenje prstom preko nepostojećeg ekrana, ali zato fantastično “okreće” ekrane na tabletu.
Proces je počeo i ne može se vratiti unazad, deca dolaze u dodir s modernom tehnologijom u sve mlađem uzrastu. Pitanje je samo kako se postaviti, šta je prava mera i kakvu ćemo to generaciju dobiti, kad stasaju oni odrasli na “ekranu na dodir”. I hoće li ono što nauče na ajpedu uspeti da prenesu u realan svet ili ćemo zaista dobiti decu koja neće znati da sastave rečenicu, i imati slab socijalni kontakt?
Danas je mnoštvo aplikacija svrstano u “edukativne”, ali to može da bude marketinški trik ili roditeljska želja da ublaže osećaj krivice što decu prepuštaju novim tehnologijama. Obimna studija o tome na šta se katalog igara iz 1950. odnosio, govori da tada deci nije podstican takmičarski duh, želja za pobedom ili da se porazi rival. Sve je bilo podređeno porodičnoj zabavi. Danas u rasponu postoje i takve, ali i one druge, manje obrazovne igrice, i aplikacije.
Legitimno je pitanje kako deca provode vreme, ali sve što možete da uradite jeste da odlučite dokle ćete spustiti granicu s pravilima za svoje dete. Američka akademija pedijatara ima nultu toleranciju za takvu vrstu igara: jedan sat proveden u gledanju TV je jedan sat proveden bez roditelja. Neki ljudi su toliko uvučeni u ekran da ne žele da rade bilo šta drugo osim da igraju igrice. I otuda strah od zombi generacije.
Ranko Rajović, osnivač Mense Srbije i tvorac NTC (NTC – Nikola Tesla centar, Odsek za darovite u Savezu učitelja Srbije) sistema za učenje, kaže da nije protivnik novih tehnologija i da je svakako potrebno da ih deca koriste, ali da je problem što niko, bar što se tiče dece u razvoju, nije odredio koliko to minuta ili sati dnevno treba da bude.
„Dete koje mnogo sedi ne razvija važne delove mozga, posebno ako redovno, odnosno svaki dan gleda TV, u monitor svog računara ili nekoliko sati u video igrice. Ali opet ne možemo potpuno da ignorišemo nove tehnologije. Danas se sve događa prilično brzo, nova otkrića su svakodnevna, ko zna kakav će svet biti za 10 ili 20 godina”, kaže Rajović za Nedeljnik. „Pitanje je onda kako pripremiti decu u školi za sutrašnji život, kako uskladiti potrebu deteta za kretanjem i izazov novih tehnologija koje doslovno mogu da ga zarobe?! Zato mora da se pronađe interakcija škole, učenja kroz igru, učenja pomoću novih tehnologija, ali i nečeg što roditelji potpuno zaboravljaju – jednostavne dečje igre: trčanje, skakanje, preskakanje, provlačenje, penjanje… Svi delovi mozga su na taj način usklađeni, povezani, sinhronizovano rade, ali ako dete mnogo vremena provodi u ležećem ili sedećem položaju, sigurno otvara vrata za kasniju pojavu kognitivnih ispada.”
Rajović kaže da je on, kao neko ko jeste za nove tehnologije, ipak uveo neka pravila za njegovu decu, a ona glase – jedan sat sedenja mora da se kompenzuje s dva sata igranja, a ako slučajno “odrade” dva sata sedenja, onda slede četiri sata aktivnosti, bilo gde napolju.
„Nisam ja protiv novih tehnologija, korisne su, ali mogu da budu i štetne, posebno ako ‘zarobe’ dete, pa počne da zapostavlja školu. Virtuelni svet postaje zabavan, a škola je naporna ili dosadna. Moguće je da deca žive brže i da se sve događa u kratkom vremenu – posle video igrice u kojoj pređu sve postavljene probleme za sat, dožive mnogo nerviranja, sreće, iščekivanja, uzbuđenja, teško je čitati neku knjigu gde se sve odvija prilično sporo. Dete nema koncentraciju, događa sa da nešto što pročita ne može da ponovi, zaboravlja dosta toga i onda mora ponovo da čita. Zato moramo da pomognemo deci da školu shvate kao vid zabave, jer učenje je igra.”
U knjizi “Screen Time” novinarka Liza Gernsi postavlja koristan okvir za razmišljanje o medijskoj potrošnji: sadržaj, kontekst i vaše dete. Ona postavlja seriju pitanja: Da li mislite da je sadržaj primeren? Da li je ekran “relativno mali deo interakcije vašeg deteta s vama i s realnim svetom? Gernsi ipak skreće pažnju da ako roditelji tretiraju “ekran” kao džank-fud, ili kao “časopis u frizerskom salonu”, nešto dobro za trošenje vremena ali ništa više od toga – onda će dete u potpunosti da apsorbuje taj stav i neuroza će biti prosleđena na sledeću generaciju.
“Rat je završen, domoroci su pobedili”, tvrdi Mark Prenski, čiji sedmogodišnji sin ima jednak pristup knjigama, TV, lego kockama i ajpodu. On kaže da je to “taktika” – pustiti dete da se zamori i zasiti igranjem. Iako mu Sunđer Bob Kockalone izgleda dosadno, Prenski kaže da koristi odnos između Patrika i Sunđer Boba da nauči dete o prijateljstvu. “Živimo u eri ekrana i reći detetu da treba samo da čita knjige a ne da radi na računaru jeste bizarno. Reflektuje naše predrasude i to je ništa drugo do strah od promena.”
Neka deca koriste knjige za beg iz socijalnih interakcija, dok neko koristi aplikaciju Wii da bi bio povezan s prijateljima. “I ja nisam mogla da podnesem crtani, ali sam shvatila da je dovoljno glasan i frenetičan da drži pažnju i da mogu često da ga koristim da često pričam s njim o prijateljstvu. Šest meseci sam svoju bebu pustila da se igra na ajpedu. Kad god bi poželeo, mogao je da ga uzme da se igra s njim, ujutru, pre škole, posle škole, pre odlaska na spavanje. A onda je ajped pao pod krevet, kao i sve ostale igračke, i bio je zaboravljen za šest nedelja.” Vratio se da uči slova, a počeo je sa starijim bratom da vežba slova, velika i mala.
Pedagog Četvrte beogradske gimnazije Nada Škundrić ističe da nove tehnologije donose brojne prednosti, ali da istovremeno imaju i mane, posebno kad bivaju zloupotrebljene. Nada kaže da, bez obzira na to što nove tehnologije uvode lakoću i izvesnu dozu komfora u naše živote, treba povesti računa o njihovom sadržaju s obrazovno-vaspitnog gledišta.
“U našem narodu kažu: I med da jedeš svaki dan pa će ti se smučiti. Drugačije rečeno, nije problem u medu nego u našoj upotrebi meda”, slikovito objašnjava Nada Škundrić za Nedeljnik. “Stručnjaci koji se bave decom ne govore o ukidanju korišćenja izvora (kao što su televizija, internet), već o smanjenju vremena koje deca provedu koristeći IH. Što su deca mlađa, i vreme provedeno u korišćenju istih bi trebalo da bude kraće. U moru serviranih informacija, gotovih zaključaka i rešenih problema koje nude sadržaji putem interneta, mladi sve manje imaju potrebu za analizom, logikom, dedukcijom, kritičkim mišljenjem. Ti učenici su slabijeg vokabulara, često koriste skraćenice kako u usmenom tako i u pisanom govoru, osmišljavaju i nove skraćenice i pregršt simbola umesto reči, emocija, imaju često rasutu pažnju, nepravilnu primenu pravopisa, lošije prate i usvajaju nastavne sadržaje, odsutni su misaono, imaju nečitak rukopis, komunikacija licem u lice svedena je na minimum. Posledice duge upotrebe interneta u kontinuitetu su i razne komplikacije po zdravlje, sve veći deformiteti kičme zbog dugog i nepravilnog sedenja, oštećenje vida, zglobova…”
Pedagog beogradske Četvrte gimnazije kaže da je za pravu edukaciju vrlo važno da i “nastavnici usvoje odgovarajuća znanja o novim tehnologijama, jer što su nepoznanice u nečemu veće, veći su i strahovi i pogrešne interpretacije i manipulacije istim.” Ona dodaje da bi nastavnici trebalo da podstiču ideje za konstruktivne, praktične aktivnosti na času ili kod kuće, pomoću kojih bi učenici uvideli i iskoristili prednosti interneta i mobilne tehnologije, dodajući da o tome treba da informišu i roditelje.
“Ukazujte na pozitivne strane, ali i na štetnost novih tehnologija. Trudite se da svojoj deci ili učenicima ukažete na važnost nalaženja prave mere u njihovom korišćenju. Stoji istina da je internet prozor u svet, ali ne treba zaboraviti da postoji mogućnost da su oči celoga sveta, kroz taj isti prozor uprte u nečiji dom”, ističe ovaj pedagog.
Izvor: Nedeljnik
