Deca oko druge. treće godine uglavnom počinju da uviđaju da ne žele uvek ono što se misli da bi trebalo da žele, a onda se ispostavi da postoji velika prepreka u vidu mlađeg brata ili sestre. Za same roditelje je veoma važno da se izjave, ” Vrati ga u bolnicu, ne treba nam, ne želim bebu”, ne shvataju ozbiljno.
Kad trogodišnjak ili dvogodišnjak kaže: „Mama, ti si ružna, mama udariću te, ostaviću te“, on to uopšte ne misli, on je samo ambivalentan. Dete ne može, u trenutku kada je ljuto na majku, da se seti istovremeno da voli svoju majku. Šestogodišnjak to već može, ali dvogodišnjak ne može.
Isto je i u situaciji sa mlađim bratom ili sestrom. Kao starije dete u tom trenutku može žestoko da želi da mlađe negde ode, a da se ne seća nežnosti, saosećanja, ljubavi prema njemu koje inače oseća.
Ove su ozbiljne izjave, ali sa stanovišta trogodišnjeg deteta, čisto tehnička, jer ne može ništa da uradi. Ovde je važno da se odrasli ne plaše ozbiljno, jer kroz oči deteta to izgleda ovako, “Ja sam tako nešto strašno rekao, pa se čak i se i mama uplašila” , i u tom trenutku reči postaju veoma moćne, značajne, stiču magičnu snagu.
Ovde je bitno kako reagujete i možete reći: „Pa šta pričaš takve gluposti, nećemo ga nigde vraćati, biće sve u redu, živećemo svi zajedno. I nakon toga prelazite na strategije boljeg slaganja dece. „Pogledaj kako te gleda, vidi kako je srećan zbog tebe, vidi koliko liči na tebe. Trogodišnjak već ima neke rudimente dominacije, male, ali postoje i već možete time da se pozabavite.
Istovremeno, u drugim trenucima je potrebno nekako organizovati život kako bi trogodišnjak imao prostor da i on bude mali. Stavljajte ga u krevet u različito vreme od bebe, mazite se, igrajte, neka vam i on bude u rukama, da bude mali, da se opusti. A kad je kao stariji u svom elementu, onda naglasite: „Vidi, on je beba, a kako si ti veliki, kako sve možeš, kako sve znaš, možeš sve da ga naučiš, igraćete se zajedno.”
