Kada dođe do faze “nemoj da me smaraš”, od strane deteta prema roditelju, prva emocija sa kojom se roditelji susreću jeste nemoć! Zato je edukacija jako važna, ona određuje u kom pravcu će ići dalji razvoj deteta, ali i roditelja, kaže DanijelaOstojić, psiholog sa 10 godina kliničkog iskustva.
“Kada devetogodišnjak majci koja ga tera da uči kaže “nemoj da me smaraš”, dalji tok njihovog odnosa može ići u dva pravca. Agresija – Razumevanje. Pošto deca funkcionišu po principu zadovoljstva i prijatnosti, roditelj bi trebalo na dovoljno mudar način da pomogne detetu da nauči da taj princip nije dovoljan za razvoj ličnosti, jer dete mora osetiti i neprijatnost!
Ukoliko roditelj nestrpljivo, agresivnim kažnjavanjem, teranjem odnosno NEMOĆNO pristupi ovoj fazi, dobiće od deteta iste takve obrasce i neće mu pomoći da uspešno prevaziđe ovu fazu.”, tvrdi psihološkinja.
Već u prvim mesecima života dete nauči da je veoma loše kada oseća neprijatnost gladi, a da je dobro kada nakon jela oseti prijatnost sitosti. Ono misli da sve što mu je prijatno jeste i korisno, a da je sve što je neprijatno – štetno. Ovakvu motivaciju deteta Frojd je nazivao princip prijatnosti.
Da bi roditelj pomogao detetu u prevazilaženju principa zadovoljstva, jedna od najvažnijih stvari jeste da ga nauči da toleriše neprijatnost. Danijela objašnjava i na koji način.
Tako što će mu uskratiti igračku u prodavnici, kolač pre ručka, gledanje crtanog unedogled, aktivnosti bez obaveze. Na taj način će stvoriti uverenja kod deteta da ne mora baš sve da bude po njegovoj volji, apsolutno i bez kompromisa, da postoje pravila koja moramo poštovati, da roditelj pomogne detetu da to razume tako što će na “sopstvenoj koži” osetiti trpljenje neprijatnosti. Kroz to se, jednostavno, mora proći, piše Zelena učionica.
“Roditelji prave grešku kada žele da svoju decu poštede svake neprijatnosti, pa im se onda to kao bumerang vrati u adolescenciji kroz ponašanje “nemoj da me smaraš”. U tom prevazilaženju faze “prijatnosti” razvijaju se važna uverenja koja će kasnije služiti odrasloj osobi da funkcioniše na način koji nije frustrirajući po njih.” – objašnjava Danijela Ostojić.
Kada dete pod uticajem roditelja odustane od principa prijatnosti, tako da se više ne upravlja procenom samo prijatno – neprijatno, već pre svega procenom korisno – štetno, ono je tad razvilo princip realnosti! To je veliki korak ka EMOCIONALNOJZRELOSTI, što ga kasnije čini čovekom koji će teško razviti neurotske komponente u ličnosti.
“Zato je roditeljska uloga presudan faktor u razvoju ličnosti, i to na način da kreće od principa razumevanja deteta, poštovanja njegove razvojne ličnosti, nikako od principa ‘roditelj vlasnik deteta’, jer tako stvari ne funkcionišu.” – kaže Danijela.
Jedan od najboljih načina da se to postigne zahteva razmišljanje na vreme. Od ranog detinjstva deca posmatraju roditelje kako na obaveze gledaju kao na teret, bio to posao, rad u kući ili nešto treće. Ako se neprijatnost koju obaveze ponekad donose predstavlja kao nešto jako loše, deca će od toga bežati. S druge strane, ako vi, kao roditelji, svoje obaveze prihvatate i njima pristupate odgovorno bez odlaganja i izbegavanja, velika je šansa da će tako raditi i dete.
