Stah od smrti predstavlja univerzalni stah koji se javlja kod svakog čoveka. On postoji od samog susreta sa pojmom smrti u detinjstvu kroz adolescenciju i opstaje u odraslom dobu. Paradoksalno, smrti se plaše više mlađe osobe nego starije koje su joj bliže. Iako često opisujemo strahove koji su iracionalni odnosno, strahovanja o negativnim ishodima određenih događaja čija je verovatnoća da će se dogoditi mala i nikakva kod ovog straha to nije slučaj-smrt će svakako nastupiti a pritom to je iskustvo koje je potpuno nepoznato i ne znamo kada i kako će se dogoditi. Ono što najviše plaši ljude vezano za fenomen umiranja i smrti jesu zamišljanja o tome kako će se to dogoditi, da li će proći kroz tešku bolest i imati bolove, da li će u tom trenutku biti sami, da li će biti potpuno nepokretni, bespomoćni, teško im je da se pomire sa gubitkom kontrole, činjenicom da neće više misliti i osećati, a neki imaju zastrašujuće predstave o telesnoj dekompenzaciji ili se bave pitanjima života posle smrti. Strah od smrti odnosno anksioznost povodom smrti je prirodna reakcija svake osobe i ona ne ometa njeno svakodnevno funkcionisanje. Ono što će biti fokus ovog teksta nije strah od smrti koji u izvesnom stepenu postoji kod svakog od nas već intenzivan strah odnosno anksioznost povod smrti koji se naziva tanatofobijom.
Šta karakteriše tanatofobiju?
Osobe koje se perzistentno plaše smrti razvijaju visok inzenzitet anksioznosti nekada do nivoa panike kada misle o sopstvenoj ili tuđoj smrti. Anksioznost ih prati skoro svakodnevno i ometa ih u obavljanju životnih aktivnosti. Izbegavaju se situacije ili informacije koje za tematiku imaju bolest, umiranje i smrt. Često osbobe izbegavaju sahrane, posete groblju, bolnicama kako se ne bi podstakle svoje strahove. Ova fobija obično postane intenzivnija kada postoji neki spoljašnji okidač npr. teška bolest ili smrt bliske osobe. Već je pomenuto šta je to čega se osobe plaše-da li će imati bolove, da li će biti same, činjenice da će se svest ugasiti, da će biti potpuno bespomoćni, bez kontrole i sl.
Anksioznost povodom smrti se moze javiti izolovano kao u slučaju tanatofobije ali može biti deo nekog drugog anksioznog poremećaja kao što su zdravstvena anksioznost koju karakteriše hrnična briga za sopstveno zdravlje i preokupiranost predstavama o različitim bolestima, često i neizlečivim (npr. kancer, aids), može se javiti i u sklopu generalizovanog anksioznog poremećaja gde pored brige za sebe osoba brine i za zdravlje i životnu ugroženost bliskih osoba. Javlja se i u okviru paničnog poremećaja ali je tu, kao posledica pogrešno protumačenih simptoma anksioznosti kao ugrožavajućih po život, više vezana za sam momenat paničnog napada.
Kako prevazići tanatofobiju?
I ovaj problem se tretira kao i ostali anksiozni poremećaji – putem psihoterapijskog procesa osoba menja svoja disfunkcionalna uverenja i ponašanja kako bi umanjila sopstvene strahove. Treba ustanoviti čega se osoba najviše plaši vezano za fenomen smrti i kakvo je njeno poimanje smrti, ono što je važno jeste prihvatanje smrti kao sastavnog dela života, menjanje pogleda na ovaj fenomen i nalaženje smisla njegovog postojanja. Specifično za pojimanje smrti i umiranje jeste da je ova tema predmet filozofskih rasprava i različitih religijskih učenja. Mnogi ljudi prihvataju tumačenje smrti koje je deo njihovog religijskog shvatanja, ali nije nužno biti religiozan kako bi se smrtnost prihvatila. Dakle, jako je važno rekonstruisati sopstvenu disfunkcionalnu filozofiju smrti, naći smisleno objašnjenje za ovu pojavu i postaviti ga na mesto disfunkcionalnih razmišljanja koje vode u anksioznost.
Pored rekonstrukcije razmišljanja važno je ne bežati iz situacija koje asociraju na smrt i umiranje, kao što su bolnice, sahrane, groblja. Kao kod svake fobije i ovde je važno suočiti se sa svojim strahovima. Čitanje o iskustvima ljudi koji se suočavaju sa teškim bolestima i njihovom svakodnevnom borbom sa realnom pretnjom od smrti može približiti ovaj fenomen, poseta oboleloj osobi u bolnici, prisustvovanje sahrani su samo neke od situacija kojima osoba treba da se izloži kako bi prevazišla svoje strahove.
Za kraj preporučujem knjigu psihijatra i egzistencijalnog psihoterapeuta Irvina Jaloma “Gledanje u sunce-prevazilaženje užasa od smrti “ koji se bavi tematikom straha od smrti iz ugla svoje terapeutske prakse i nudi alternativna gledišta na ovaj fenomen. Proučavajući strah od smrti ovaj autor je bio u kontaktu sa pacijentima koji su u terminalnoj fazi kancera. Životne odluke ovih pacijenata mogu biti jako korisne za osobe koje se plaše smrti ili uopšte za unapređivanje sopstvene filozofije življanja. Navešću neke od njih:
*Razgraničiti šta je u životu važno a šta nije, i ne opterećivati se manje bitnim stvarima.
*Izebrati da se ne bavite stvarima koje uopšte ne želite.
*Izabrati da živite u sadašnjosti a ne u budućnosti ili prošlosti i fokusirati se na elementarne stvari koje čine život (prijatna iskustva sa porodicom i prijateljima, kretanja u prirodi-menjanje godišnjih doba, treperenje lišća,…)
*Kominicirati sa bliskim osobama na dubljem nivou.
*Smanjiti strahove u interpersonalnim odnosima, manje se brinuti o odbijanju, lakše prihvatati rizike.
