U svojoj studiji “Predstava o detetu u srpskoj kulturi” Žarko Trebješanin sakupio je brojne tradicionalne običaje i verovanja u vezi sa gajenjem dece. I danas zanimljivi su neki od postupaka kojima su roditelji pribegavali u situacijama kada dete neće da progovori. Naravno, ovo su samo svedoci o verovanjima, tradiciji našeg naroda, nikako saveti koje bi danas iko primenio.
“Najčešće se magijski potpomaže razvoj govora na taj način što se detetu daju izvesne namirnice da ih na ritualan način pojede. Kod Srba na Kosovu postoji verovanje da će malo dete koje pojede jezik ptice sojke biti govorljivo i da će znati „devedeset i devet jezika“. U Crnoj Gori savetuje se sledeće: „Koje dijete ne može da brzo progovori, neka mu majka ukrade od siromaha što prosi malo kruva i da mu da izjede.“
U nekim krajevima veruju da dete koje ne progovori na vreme, valja zapojiti vodom iz klepetuše (medenice). U leskovačkoj Moravi „kad dete ne progovori ni posle godinu, rano se ide u crkvu pa je mati detinja otvori. Ključevima dotakne dete u usta, pa ih premije i onom vodom zapoji (dete).
U Crnoj Gori i u nekim drugim krajevima, da bi dete progovorilo, takođe se nosi oko kuće, a pri tome se izgovori određena magijska formula. Vuk Karadžić beleži: „Kad dijete ne može da za dosta počen zboriti, treba ga u vreću staviti, pak okolo kuće triput obrnuti, a drugi ga pita: ’šta nosiš?’ a on mu odgovori: ’nosim vreću riječi’“.
U gornjoj Krajini novorođenčetu izmere usta koncem pre prvog dojenja i taj konac zavežu u mrtvi čvor. Kad dete napuni pola godine, odreše ovaj čvor, pa će, misle, dete ubrzo da progovori.”
